„Гардијан“: Гуча без премца

„Док аутобус тутњи кроз сива београдска предграђа схватам колику је штету изолација Србије нанела њеном јавном превозу: нема климе ни амортизера. Нисам изненађен, јер путовање по Балкану увек подразумева одрицање од западноевропског комфора. У Британији се често чуде колико времена проводим у региону познатом по негативним новинским насловима, местима опустошеним ратовима, сиромаштву и бруталној влади. Могу да им одговорим да овде има много лепоте и магије. А ту је и та музика”, пише новинар „Гардијана” и објашњава како се баш због музике стално враћа овим крајевима.

Путовање на подручју бивше Југославије данас је лако са отвореним границама – осим између Србије и Косова – становништво је гостољубиво, цене ниске а традиционалне музичке форме из региона богатије него било где у Европи, пише он о путешествију до градића „који се изговара Goo-cha” и по околним брдима подсећа на Швајцарску, али само док се до њега не стигне јер тада престаје свака сличност са швајцарским спокојем.

„Излазим из аутобуса на влажан ваздух који пара писка труба, на улице преплављене људима који играју. Петак је по подне и нема станке до недеље у поноћ”, пише репортер и наводи да је ишао на илегалне рејв журке, лудовања на ливадама и у напуштеним фабрикама, али да ништа не може да се мери са Гучом. „Та енергија, та радост, то пренаглашено усхићење који обузима месташце не може се ни са чим упоредити. Људи скачу на столове, са споменика, са зидова, играју трбушни плес у снажном ритму лево-десно, достижу екстазу уз обилне количине пива и меса.”

Следи информација за неупућене да се дувачки бендови на Балкану по традицији ангажују за свадбе, сахране и разне прославе, али да је последњих десет година њихов звук измилео из региона. „Од шкотског Оркестра дел Сол до Најџела Кенедија, многи на Балкану траже инспирацију. Гуча је жила куцавица овог сировог, необузданог звука”, фестивал који „нема време фајронта нити много правила, али постоји права атмосфера баханалија док грува овај егзотични источњачки фанк, а људи играју док не попадају”.

„Није увек било овако. Није се ни очекивало да ће бити овако. Званично назван ’Драгачевски сабор трубача’, фестивал у Гучи је настао крајем шездесетих да би очувао традицију дувачких оркестара. У Титовој Југославији се посебна пажња поклањала фолклору и неки апаратчик са слухом је, приметивши сталан одлив становника из села у град који прети да угрози традицију ових оркестара, дошао на идеју о годишњем такмичењу да се награди најбољи оркестар и додели Златна труба.

До експлозије популарности је дошло после огромног успеха Емира Кустурице и његових филмова у којима се појављују дувачки оркестри – „Време цигана”, „Подземље” и „Аризона дрим”, пише репортер и каже да је главна улица у Гучи „као сет Кустуричиног филма”. „Трубе јече из шатора, кафана и дворишта, оркестри марширају кроз гужву избацујући снажан и брз ритам који се широм јужног Балкана тражи дуже од сто година.”

У репортажи се помиње и Оркестар Бобана Марковића „гучанског Мухамеда Алија”, на чији први звук трубе Гуча доживљава ерупцију.

Ипак, утисак је да права магија настаје независно од такмичења, на улицама, где се „шатори развијају у инстант ресторане”, у којима се мноштво музичара надмеће за напојницу око великих група Срба који седе за столовима и најбољима лепе новчанице на чело или трубе.

„Присутна су и стара лоша времена Србије у виду групице идиота у мајицама са ликовима ратних криминалаца као хероја, који машу заставама паравојних јединица”, пише у тексту, али уз напомену да целог тог викенда (прошле године) није било ниједног агресивног догађаја.

„Гуча савршено обједињује тај велики и одважни балкански дух . Без обзира на то које сте националности, пола или узраста, Гуча ће вас пригрлити. Пореклом фолклорна али духом апсолутно савремена, Гуча нуди прави осећај колективног славља и подсећа да је музика некада била нешто племенско, дивље, изван стега индустрије.

Гластонбери је корпоративни поп-рок фестивал без изненађења и спонтаности, док вас Гуча тера да играте на улици то транса. Погодите до којег ћу се фестивала овог лета возити?”

Ј. К.