Смех ослобађа од страха

Једног од најпопуларнијих драмских писаца ex-Yu, Иву Брешана (1936), данас прозаисте, чији су провокативни комади извођени у скоро свим театрима ондашње државе, али и широм Европе, а представа „Хамлет у селу Мрдуша Доња” била једна од најгледанијих у историји савременог драмског текста, срели смо на 54. Стеријином позорју. Књижевник и сценариста који после 1990. пише готово искључиво прозу, у Нови Сад, на Стеријино позорје, дошао је као члан жирија овогодишње манифестације. Фестивалској публици је Иво Брешан добро познат: још 1972, када је за „Хамлета у Мрдуши Доњој” добио Стеријину награду за најбољи текст, за најбољу представу и Стеријину награду округлог стола критике за најбољу представу...

Познати сте као аутор најпровокативнијих позоришних текстова ондашње државе. Како су примане литерарне провокације и да ли је било последица...?

Никада лично нисам имао никаквих последица због тога у то доба, мене нико није звао... али су проблеме имали они који су моје текстове постављали у театрима! „Хамлет…” је био мој први такав текст и он је две године играо, побрао бројне награде, и овде на Позорју, а тек онда се, почетком 1973, појавио један коментар у ТВ Загреб, непознатог аутора. Није напао ни представу ни текст, већ оне који се окупљају око представе и стављају је на своју заставу! То су тада били политичари потонули после седнице у Карађорђеву. У представи су почели препознавати оно што се догодило у животу, иако она говори о давном времену, о сељачким задругама после Другог светског рата.

Били сте у страху?

Да, у великом страху, јер сам био професор у шибенској гимназији, свестан тога да када неког прозову са највишег места, макар и у благом облику, онда тај напад на нижим нивоима почиње да ескалира да би се на најнижем претворио у позив на прогон! Коментар је био повод да се представа скине са репертоара. Свуда, осим у загребачком ИТД. У том тренутку се спремала и друга моја представа, „Нечастиви на Филозофском факултету”. Доведена је до генералке, али се директор театра није усудио с њом да изађе како би сачувао „Хамлета у Мрдуши”...

И, како сте пробили лед...?

Седам година сам био на леду, све до 1979. Нигде нисам игран! Лед смо покушали да пробијемо једном представом која није била толико политички провокативна, била је то чиста комедија – „Смрт председника кућног савета”. Припремало ју је Београдско драмско позориште и, истовремено, Казалиште „Гавела”. У Београду су пробе ишле брже и требало је да се ту одржи праизведба. Све је штимало и дошло се до премијере на коју сам позван. Укрцао сам се на воз, сместио у спаваћа кола за Београд, стигао, отишао у хотел, доручковао... Кад, појављује се режисер Ивица Кунчевић и каже – „Комитет општине Врачар је представу забранио”.

Он и ја одемо тамо, глумци бесни, псују што их је уопште звао на генералну, јер, да није тога било све би прошло... Онда проблем – шта урадити са загребачком представом! Договоримо се да кажемо да је све померено из техничких разлога. Међутим, прорадили су телефони, све се сазнало и запретило је расуло. Глумци су се вадили на болест, режисер Марин Царић био је немоћан да било шта предузме... Тада смо директор Драме Крешимир Зидарић и ја, на његову иницијативу, отишли у ЦК, код Ивице Рачана, задуженог за културу. Нађемо се, кажемо шта је било, а он на то – само ви радите, они су они, ми смо ми. Редитељ је предузео оштре мере против симуланата и представа је одиграна. Лед је пробијен. Нешто касније изведен је и „Нечастиви”, али у Љубљани, па представе у Битољу, у „Звездара театру” у Београду режирала је Вида Огњеновић, па Лесковац...

Има ли данас те врсте провокације у театру?

Смех добија вредност и дубину уколико у њему има аристотеловске катарзе. Без тога – остаје на нивоу вица. А, када кажем катарза, онда мислим да када публика на сцени види ситуацију препознатљиву из живота, и чује речи које изван театра не сме ни да помисли а камоли изговори, доживљава ослобођење од страха који је у животу кочи. Смех ослобађа. И данас се могу писати комедије, али оне никога не провоцирају. Политика до позоришта не држи, можете рећи што хоћете у позоришту – никога за то није брига.

Зашто је то тако?

Онда смо живели у једном идеолошком систему који је захватао све сегменте живота. Било је могуће да се кроз ситуацију у једном малом месту представи функционисање целог тог система, па је Мрдуша Доња постала метафора за систем у којем смо живели не само ми, већ и пола планете. То објашњава зашто је комад кренуо по Европи, највише по источним земљама, у Пољску, Чешку, Бугарску, Мађарску, СССР, па и по Западу, у Аустрију, Немачку, Шведску, Данску... Данас је то немогуће, а зато јер не живимо ни у каквом систему. Нема више система, нема идеологије. Чега год се дохватите, то је појединачна појава. Можете се окомити на тајкуне, на криминал, на политичке малверзације, страначка подметања у којима је свака странка на све спремна само да би се докопала власти, али то неће изазвати ничију реакцију! Зашто? Па о свему томе се чита у новинама, отворено и јасно.

На Позорју сте, ових дана, поводом представе „Је ли било кнежеве вечере”, говорили о потреби разбијања митоманије...

Већ доста дуго пишем о односу прошлости и садашњости. О томе колико нас прошлост детерминише у садашњости. Ево неких мојих тема због којих сам доживео последњих година жестоке нападе, али сада не од политичара и политике, већ од цркве. У роману „Astaroth” бавим се фаустовском темом човека који је продао душу, али моја прича почиње тамо где се прича о Фаусту завршава. Фауст после смрти мора да служи Сатани! А мене занима шта се догађа са главним јунаком, јер пакао је овај свет и Сатана овде делује. Она душу главног јунака пребацује из тела у тело па тако главни јунак долази међу усташе, па после рата у удбашке редове, па чак и у цркву. То их је узрујало! Испада да је Сатана и у цркви пустила пипке... Роман показује да су све идеологије, заправо, Сатанине, без обзира које боје биле и шта проповедају.

Ваш последњи позоришни комад, „Гњида”, изведен је пре две деценије?

Да, у Казалишту „Керемпух”... То је комедија која исмева странке – ХДЗ, либерале, ХСС и остатке комуниста... Види се да међу њима нема никакве битне разлике. Разликују се једино у реторици. А и она није резултат различитог мишљења, већ различитих тактика помоћу којих ће се најлакше доћи на власт.