Испод Газеле

Пре него што је 2005. пропао план пресељења Рома из „дивљег“ сиротињског насеља под мостом Газела, у Новом Београду, на неко друго место, у станове, из уста једног новинара или новинарке потекло је и овакво питање, упућено неком од Рома: Да ли ћете паркет користити за огрев?

То питање, разговетно и јасно, открива читаву своју предрасудну основу: Роми не умеју да живе у финим кућама; страћаре на блату и ђубрету њихово су природно станиште. Онај ко је поставио наведено питање открива и оно што је вероватно затајио својој свести – то да је за њега убиство човека из сиротињског насеља, ипак, мање страшно од убиства господина који има стан или кућу. Јер, убиство Рома из сиротињског насеља лишава само једну страћару свог домаћина, али, замислите ви, молим вас, лепо, један диван врт са ружичњаком, фонтаном и живом оградом, без власника који је све то подигао сам или наследио као споменик зноју својих предака.

Ово новинарско питање, међутим, не пада с неба индивидуалне безосећајности или незнања, него се зачиње у политичком контексту друштва. Оно код политичара указује на хоризонт очекивања у вези, не с проблемом Рома, него с ромским проблемом. О томе нам речито говори изјава београдског градоначелника Драгана Ђиласа, у априлу ове године, поводом протеста мештана Бољеваца против одлуке да се Роми преселе у њихов комшилук. „Разумем страх Бољевчана, јер је требало да им дођу људи који једним делом немају ни личне карте и не зна се ко су“, рекао је тада градоначелник.

Тачно је да је већина Рома без образовања, без посла, без социјалне и здравствене заштите, да су поједини без личних докумената и без још којечега у знаку тог лишавања што иде с предлогом „без”. Али за друштвену ситуацију ових људи одговорно је друштво. Ствар је, дакле, у томе да се измени та ситуација, јер она није детерминанта, него је детерминисана.

На сахрани двадесет шестогодишње Ромкиње Хелене Бихаирове, мајке три детета, коју су до смрти претукли чешки скинхедси, Владимир Млинарж, тада министар информисања у влади Чешке, рекао је да се стиди што је бео. То је говор без предрасуда, то је осећајност која располаже истином коју сазнајемо срцем, и то је, најзад, поступак који се темељи на начелу разума да су сви људи једнаки. Дакле, уместо обзира према страховима произведеним (расистичким) предрасудама, нужан је осећај стида пред чињеницом да у истом граду, у исто време, живимо с људима без медицинске помоћи и, не тако ретко, без грађанске легитимације, настањеним у саборетинама без воде, канализације и струје.

„Београд Газела – водич кроз сиротињско насеље“, књига је коју су написала три аустријска уметника млађе генерације: Лоренц Агерман, Едуард Фројдман и Ђан Гилђи. То је бедекер који потенцијалног путника намерника упознаје с важним сегментима овог насеља: од статистичких података, демографске структуре и природног окружења до културних садржаја и „корисних информација од А до Ж“. Циљ ове књиге, како кажу аутори, јесте да наговори читаоце да посете ово насеље и да пробуде озбиљно интересовање за одговорно решење проблема његових становника. То је леп и праведан циљ. Картон сити је уписан на мапу Београда и сада се нико више не може правити да он не постоји.

Испод живописних фотографија и текста написаног у тону објективног водича, у дну страница, штампан мањим словима, налази се текст који преноси део дискусије са презентације пројекта (пре него што су резултати истраживања уобличени у књигу), одржане пре две године у Бечу. Тај споредни текст, за разлику од главног, садржи битне одлике субјективизираних водича: Дантеовог Вергилија и Крлежиног Чичеронеа. Овај се паралелни текст појављује у бедекеру као пробуђена савест аутора.

„Ми смо привилеговани западноевропски уметници који долазе у страну земљу да стварају рад о маргинализованој групи. Све то произлази из једне хуманистичке намере, па ипак смо се на тај начин уплели у проблематичну позицију“, каже један од аутора. Каква је то проблематична позиција?

Најпре, пројекат је финансиран од стране Erste Bank, чије је средиште у Немачкој, земљи која је протерала све Роме на привременом боравку. Дакле, свима у бечкој дискусији јасно је да банка овај пројекат финансира из меркантилних разлога који су у супротности са његовом сврхом. Банка, у духу неоколонијализма, покушава да прошири своје пословање на југу и истоку Европе, и овај јој је пројекат само маркетиншки трик. С бедекером би требало све да се заврши, да се тако оствари само још једно, уметничко или не, фетиш-дело. Аутори, међутим, на маргинама своје књиге, раскринкавају намере оних без чијег новца, сами, не би могли ништа да ураде, и то је њихов прилог иницирању сопственог стида.

На једном месту у „Законима“ Платон каже да родитељи деци треба да оставе неупоредиво више стида него злата. Платон у виду има стид о којем је овде реч, стид који подстиче одговорност за заједницу и друге у њој.