Џорџ Пелеканос, вашингтонски Чарлс Дикенс

Од нашег дописника из Вашингтона

Вашингтонском писцу Џорџу Пелеканосу изашао је ових дана шеснаести роман посвећен оном делу Вашингтона који дипломате, политичари и престоничка елита никад не сликају. Американцу православне вере и грчког порекла књига је овде изашла баш на дан када му је умро отац. А њему је и посветио свој најновији роман који говори о вечитој теми односа између оца и сина.

Пелеканос је детективске романе уздигао на високе литерарне гране, а називају га америчким Чарлсом Дикенсом, због тога што је своје перо посветио социјалним неправдама, сиромаштву и неједнакостима у епицентру најбогатије земље света. Те теме, каже, више интересују Европљане, отуд су његове књиге, што није типично, најпре постигле успех у Западној и Источној Европи. У Србији, Самиздат Б92 објавио је његов „Град насиља“.

У опору прозу о вашингтонском сламу, Пелеканос убацује ритам и тонове соула, рока и попа што је музика његовог времена и поднебља. Овај писац важи за најбољег познаваоца незваничног градског језгра америчке престонице ван Беле куће – Капитол хила и осталих знамења моћи суперсиле. Кад пише о прошлим временима ту су свинг, џез, које је такође истражио и уградио у прозу престоничког гета.

Пре него што је кренуо на турнеју по Америци поводом нове књиге, Пелеканос је дао интервју за „Политику”.

Како то да сте се готово у потпуности определили за црни Вашингтон, да ваши јунаци потичу из крајева насељених црном популацијом?

Растао сам у радничком крају насељеном углавном потомцима европских имиграната – Ирцима, Пољацима, Италијани и делимично црнцима… Али још као једанаестогодишњак радио сам у кафани за ручавање код свог оца. И тај посао био је за мене јако значајан, јер сам ту постао свестан расне и класне разлике, чему сам посветио све своје књиге.

Ипак су главни ликови у вашој књизи, изузимајући ову последњу, афрички Американци?

Има и Грка (смех) и обичних белих људи. Покушавам да дам целу панораму овога града, а нема много градова у Америци као што је Ди-Си у коме је већина црна: Атланта, Детроит… Ако правиш овакву врсту романа, твоји ликови морају бити претежно црни, јер то је тачна карта овога града. Када сам ја био дете, педесетих година, град је био готово потпуно црн са више од 80 одсто црног становништва. Касније је расељавањем ова пропорција смањена. Али то је и данас град са црном културом. И за мене ће увек то остати.

Исцртали сте различиту мапу светске престонице, она је географски јако близу светских моћника, али је далеко по начину живота у гетима Афроамериканаца одмах код Капитол хила или Беле куће?

То је то. Никада не пишем о федералним монументалним грађевинама овога града и људима који у њима живе и раде, али волим да укажем на иронију да је седиште америчке владе баш овде, а да су амерички лидери невољни да реше проблеме гета у граду у коме живе. Довољно је само да кренете Норт капитол улицом или Флорида авенијом и фотографишете неке од зграда на крају улице… И видећете да су то неки од најсиромашнијих и најгорих крајева које можете срести у неком сасвим трећем свету. Не морате да напишете књигу, само направите слику – и она ће вам рећи хиљаде прича.

Пишете детективске романе, пишете приче о криминалу, дроги, насиљу… А не оптужујете своје јунаке који у свему томе учествују?

Не зато што они живе у вакууму, они не постоје. Дискриминација је у овој земљи трајала стотинама година. Довољно је да уђете у школу у сиромашном делу града, а затим на другу страну у богати крај, у белу школу, и видећете сами каква је то разлика. Свако ко каже да је расизам превазиђен јер сада имамо Обаму, или да нема више класних разлика, вероватно мисли да смо сви ми слепи. То је за мене довољна инспирација за књигу.

Зар не мислите да је у спољној политици према малим и сиромашним земљама Вашингтон деловао по истој мустри као и у односима са црним становништвом?

Па то је дискусија коју водимо још од Вијетнама. Врло мало тога се променило. Тек треба да се исприча прича о томе колико смо ирачких цивила побили у овом рату. Ти животи нису ништа мање вредни од америчких живота. И бомбардовање Југославије у Клинтоновој администрацији сматра се великим успехом у спољној политици, добро обављеним послом. При томе нико не помиње цивилне жртве ове „успешне интервенције”?

Американци никад нису ни разумели о чему се стварно ради у вези са ратом и Косовом. Ако било ког Американца питате о чему се ту ради, зашто смо водили тај рат и због чега, неће знати ништа да вам каже. Никад то није објашњено. У том смислу, никад јавност није знала ни зашто смо отишли у Ирак. Објашњења су се много пута мењала.

У новој књизи, коју сте посветили свом оцу, описујете догађаје у затвору за малолетнике, овде у Вашингтону?

Да, то је затвор Оук хил, који је некад изгледао страшно, али се данас мења. Дечаци сада тамо иду у школу, добијају обуку за неки занат, учествовали су и у изградњи Њу Орлеанса после „Катрине”… Већина деце у том затвору су између 14 и осамнаест година. Дечак који као белац због стицаја околности бива стављен у затвор са црним дечацима схвата да разлика између њих није у боји коже, већ је разлика класна. Он долази из средње класе, има оба родитеља који га воле. И сама та база чини га другачијим, он се не враћа улици и криминалу кад изађе из затвора. Његов пријатељ из затвора Али то му стално говори: „Ти овде не припадаш.“ Мислим да клинац ухваћен са два грама марихуане не треба да иде у затвор са тешким криминалцима. Они би морали да буду под неком врстом надзора, али није им место у затвору.

Да ли се нешто мења са Обамом?

Он покушава да промени ствари, али има пуно отпора. Раш Лимбо преко радија каже да се нада да ће Обама бити неуспешан у покушајима да промени Америку. А то је чудно кад долази из уста онога који је убедио људе да је врхунски патриота. Американци нису гласали за тортуру у затворима, нису гласали ни за окупацију Ирака, Американци су гласали за људе у које су имали поверења, а они су то поверење изиграли. Сигуран сам да ће са Обамом то бити сасвим другачије.