Један град – две недеље дизајна

Септембра прошле године престижни британски часопис за бизнис, политику и креативну економију Монокл прогласио је – после само три године одржавања – Београдску недељу дизајна најбољом светском креативном конференцијом, док се њен оснивач Јован Јеловац нашао међу првих десет „најважнијих људи у области дизајна”. Није се спомињала Маја Видаковић и њен тим, иако су она и они били карика без које та, отад светски позната манифестација, не би била тако успешна. За само три године Београд је постао занимљив ауторима и теоретичарима дизајна и архитектуре, привукао је звезде рекламних агенција, озбиљне критичаре и уреднике. У Београду су отваране неке од битних тема за дизајн. Све је функционисало добро, толико добро да је било (нама) невероватно. А вест о великом успеху је у овдашњој јавности примљена са одушевљењем.

Требало је, дакле, да четврта Београдска недеља дизајна (Belgrade design week, 25-31. мај 2009) буде нешто посебно и да покаже да су похвале и признања заслужена. Да можемо боље него што сами мислимо да смо у стању. Међутим…

Изгледа да је било лакше изборити се са тешкоћама, него са успехом. Пукло је у тренутку кад су похвале стизале са свих страна. И онда смо, у исто време и у истом граду, углавном са истим учесницима али на различитим местима, присуствовали двема комплементарним али самосталним недељама дизајна. Разлаз и дојучерашње сараднике нико није спомињао, али се осећала напетост у ваздуху.

Последњег понедељка маја отворена је Београдска недеља дизајна, у Народној банци Србије, изложбом ангажованих плаката Саше Видаковића од којих су неки настали у време опсаде Сарајева. Министар културе је одржао говор, а онда су званице прошетале незграпном и предимензионираном квазилуксузном зградом банке, да би им се у пројекционој сали приказао филм о прошлогодишњем успеху. Касније, исте вечери на другом крају града, на доњем Дорћолу, многи од њих су присуствовали мање гламурозном и много опуштенијем отварању Миксер дизајн експа (Mikser Design Expo, 24-29. мај 2009).

Тамо их је, на неколико нивоа запуштених индустријских складишта, дочекала поставка младе српске дизајнерске репрезентације са тек завршеног Миланског сајма намештаја, затим пробрани радови студената високих и виших уметничких и архитектонских школа из Србије и региона, те изложбе познатих дизајнера и штандови важних спонзора и креативних агенција. До кафеа на обали Дунава пут је водио кроз силосе у којима је Миа Давид изложбом Интимност направила драматичан коктел радова овдашње младе генерације графичких дизајнера, визуелних уметника, сценских дизајнера и архитеката.

Београдска недеља дизајна преселила се, дан по званичном отварању, у напуштену сецесијску зграду некадашње робне куће Клуз, саграђену прве деценије прошлог века. Оданде су стизале информације да су излагачи незадовољни организацијом, да није било струје до пред само отварање, да је било много одлагања и празног хода…

(/slika2)Ипак, није се баш свему могла наћи мана. Конференција СПЕЕД² била је, као и претходних година, срж манифестације и веома успешна. Предавачи су били махом графички дизајнери. Највише овација је добио Тони Чемберс, главни уредник утицајног часописа Wallpaper. Одлично је прошла и презентација Маркуса Ферса, главног уредника онлајн часописа за архитектуру и дизајн DeZeen, а и она нашег Бранка Лукића, широј публици познатог аутора награђиване амбалаже за ВодаВоду. Није било великих звезда, као прошле године архитекта Данијел Либескинд, али су учесници умели да успоставе изврстан однос са аудиторијумом и да заинтересују публику за теме о којима су говорили.

Трећа Печа Кча (Pecha Kucha) ноћ је опет показала да већини наших креативаца, од архитеката до дизајнера, још увек представља проблем да говоре шест и по минута о себи и свом раду сажето, духовито и синхроно са слајд пројекцијама.

У складиштима, на Миксер дизајн експу, последњег дана, додељене су награде часописа Кварт за младе дизајнере. Добили су их: Драган Кривокапић за сто/столицу, група КАКО-КО (Весна Пејовић, Јелена Милојевић и Милена Јовановић) за комоду са фиокама ТИМ&ТОМ и студио ОД-ДО архитекти (Наташа Илинчић и Југослава Кљакић) за фотељу БАБА.

И тако, на два краја града, радионице, предавања и презентације низале су се до дубоко у ноћ. Али, Београдска недеља дизајна није досегла ниво прошлих. Кашњења, одлагања, промене термина, врућина, организација која пуца на најосетљивијим местима док притисци расту…

Миксер дизајн експо је, с друге стране, био шармантан и опуштен. У пакленој врућини складишта ипак су струјале добре вибрације. Маја Видаковић је имала много разлога да не скида осмех са лица. Она спонтано и ненаметљиво расте у незаобилазну фигуру српске дизајнерске сцене. Ипак, Експо је био више наш него светски.

После вишедневних трчања између две амбициозне манифестације, које су се у много чему поклапале и преклапале и од којих ни једна није била савршена, остаје горчина. Без обзира на евентуално добро мишљење о себи, Београд је ипак премали за два тако амбициозна симултана збивања. О дизајну се код нас премало расправља, мисли и аргументовано говори. Оваква концентрација и расипање енергије нису од користи ни струци, ни публици, нити институцијама и спонзорима који подржавају овакве догађаје и све друго што помаже развијању свести о дизајну код нас. А ако би ико требало да зна шта је то тимски рад – онда су то свакако дизајнери. Или смо протекле три године живели у погрешном убеђењу да смо бар мало део света и да смо бољи од себе самих.