Косово пола века касније

Специјално за "Политику"
Праг, 12. децембра – Мартин Ел је водећи спољнополитички коментатор угледног чешког листа "Хосподаржске новини" и један од најбољих овдашњих познавалаца балканских политичких прилика и кретања. Управо је у овом листу објавио "извештај из будућности", то јест причу о томе како би Косово изгледало после пола века од рата и бомбардовања Србије и четири деценије независности. Овај "извештај", под насловом "Такво би било независно Косово", објављујемо интегрално. У сваком случају је занимљива, лако иронична и духовита конструкција, ако не и више од тога.

"Било је то доста хладно децембарско јутро 2049, сунчани зраци су се одбијали од снега на планини недалеко до косовског Подујева. Први гости су почели да стижу из Приштине и Београда од јутра. Када су се хеликоптери с двојицом председника спустили на ливаду очишћену од снега, већ је око зграда на косовско-српском граничном прелазу било пуно људи. Седокоси председници Хашим Тачи и Младен Динкић – некада смртни непријатељи – шалили су се на албанском и српском.

Мит српског Косова

Пола столећа пошто су Косово заузели војници НАТО-а (и 40 година по осамостаљењу), састали су се лидери да би уклонили последње граничне препреке у Европи и укинули царинарнице и полицијске контроле. Косово је ступало у шенгенски простор.

Заборављени су драматични тренуци из конфликта у пролеће 2008. када су српски националисти тешко примили косовску самосталност. У памћењу је остала српска војна интервенција и тврди одговор  НАТО-а из лета те године који су за собом оставили десетине мртвих и сахранили илузије о заједничком животу Срба и Албанаца. 

Председници Тачи и Динкић цупкали су заједно са делегацијама на снегу, док је на бини певао мешовити српско-албански хор. Динкић се шалио на рачун јела које је Тачи добијао на београдској клиници пре десетак година. Тада му је он, у то време премијер, понудио помоћ пошто су га изрешетали албански мафијаши када је кренуо у одлучни обрачун с организованим злочином у младој држави.

Динкић се присећао времена када су владали српски националисти који су дуго побеђивали на изборима – одржавајући мит српског Косова, а земљу гурајући у изолацију и беду. Нико Србима није веровао. О ратним злочинима се све мање говорило, али су Срби и даље имали утисак да су сви против њих. Држава, полиција, уреди престајали су да функционишу. И онда су коначно Срби разумели да су они сами себи највећи непријатељи.

Управо тада Динкић и његове колеге из реформски оријентисане странке Г17 плус изашли су с реформским програмом који је нудио доста напора и одрицања, али и брзи успех уз подршку ЕУ. Срби су коначно таквом програму дали највише гласова и истинску шансу. Од тада почиње зближавање с Косовом које кулминира прославом у Подујеву. На првим тајним састанцима у Љубљани (а где би другде, јер Словенци имају највише хипермаркета и у Србији и на Косову и највећи су страни инвеститор уопште) помирење је ишло, у почетку, доста тешко, али, мора се признати, претходници нису били уопште способни за то. Једино бизнисмени и мафијаши никад нису прекидали везе. То се Косоварима исплатило када је Србија по проглашењу независности прогласила ембарго за Косово.   

"Млађане, то је стварно било тешко", присећа се Тачи како су наједном косовски Албанци утврдили да њиховој економици ништа неће донети то што је проглашена независност. Као и то да морају нешто и урадити за свој очекивани и обећани просперитет. Косовари су се узалуд уздали у своје резерве сировина, угља, трговачки дух који би требало да се развије са независношћу.    

Тек пошто је Тачи чврсто узео власт у руке, наоружао малу армију и поразио силом најјаче породичне кланове и пошто је дошао и поставио се телом у заштиту српских избеглица у цркви у Грачаници, театрално разгрнувши кошуљу и уверавајући наоружану гомилу Албанаца да морају претходно њега убити пре него што масакрирају српске цивиле. Тек потом на Косову је почело нормално да се живи.

Из Приштине у Осло

Експерти из дијаспоре дошли су с новим планом који је на први поглед изгледао блесаво – туризам. Немци, Италијани, Французи, Холанђани (о Чесима и Русима да се и не говори) већ су били уморни од Алпа и растућег нивоа Јадранског мора. Привукао их је романтички одмор у косовским горама, бициклистичке стазе између српских манастира, у којима се албански и српски продавци грабили за најбоља места за продају на улазима у манастире, да би увече са туристима пили сјајну ракију. Десетине хотела су око себе испредале легенде о томе како су у време Кфора били јавне куће или легло трговаца белим месом, дрогом, оружјем... Може изгледати бесмислено, ти хотели су саграђени, углавном, парама ЕУ последњих година, али и овде, као Дракула у Румунији, најбоље пролазе такве хорор или бар само тамне легенде. А косовски ’мерлот’ је постао европски продајни хит у исто време када је европски комесар за проширење Онджеј Лишка (нови чешки министар просвете из редова ’зелених’, контроверзан због младости и још којечега) почео да препоручује пријем Косова у ЕУ, када су већ Турци остали изван. ’Ионако им дотирамо те пограничне патроле јер сви остали одавно су и у ЕУ и шенгену’, био је један од аргумената. 

Тако је то тамо. Политичари у оделима, туристи на скијама, локални живаљ с неизбежном флашом и пиштољем (то им је једино остало) стоји и аплаудира док политичари симболички секу врпцу и уклањају граничну препреку. Свечани дан приближава се крају. Оба председничка хеликоптера кренула су у истом смеру – ка приштинском међународном аеродрому. Председници су одлучили да прекрше протокол па су сели у један авион који их је исте вечери допремио у Осло. Сутрадан су тамо преузели Нобелову награду за мир."