Кандидат Медведев

Медведев, ипак! Бирајући кога ће предложити за трон у Кремљу, одлазећи с председничког места Путин, одабрао је либералног и образованог петербуршког правника, уместо Сергеја Иванова (или неког другог) – из редова бившег КГБ.
Путинов избор је сада предмет широког спектра различитих тумачења, уз могућност доказивања сасвим супротних становишта.

На пример, извесно је да ће Медведев постати и председник, чим је уз тас с његовом кандидатуром прикачен тег Путиновог престижа у биралишту. У том смислу, март ће бити реприза децембра, када је уз исти политички трик Дума препуштена "пропутинској" Јединственој Русији. Није нетачно да је то можда блиско популизму, а далеко од демократије.

Или, друго. Факат је да с Медведевом, у прву столицу седа човек који у Путину види "ако не другог оца, оно старијег брата". Другим речима, власт ће имати председник који ће можда бити обавезан да чује шта о томе што ради мисли "његов" први министар – што ће, врло вероватно, постати Путин.

Да ли је уосталом идеално и то што у јавности нема ни натукнице о појединостима у даљем "плану Путина", те ни о "довољно утицајној позицији" коју садашњи шеф Кремља (како је сам рекао) резервише убудуће себи? Није, свакако. Просто, већ због тога што у Русији, у процесу њеног огромног преустројства има трауматичног, али нема, или је врло мало идеалног. Сав у хаосу, разједан безакоњем, корупцијом и аморалношћу у понашању новобогаташа и фактора власти, просторни колос пребацује се с колосека инерције на нешто ново и неистражено – реформама с врха. То не може бити идеално. У поступку има Путинових импровизација. Чак и ризичних. Али, околност да су оне масовно одобрене, упућује на закључак да је претходно Русе масовно разочарао "покушај са скриптама".

Ако аргумената има за "песимисте", Путиново опредељење за Медведева не ускраћује их ни "оптимистима". Није, наиме, небитно што руски кандидат није само још један више, поново неко из редова КГБ. Превише је у Кремљу, око Путина и у федералној администрацији земље тих, с каријером или делом каријере у полицији и војсци. Њихово довођење у власт омогућило је шефу државе да обузда политички распојасане милијардере, али после олигархије, сада је више него потребно детронизовати Кремљ.

Овакав Кремљ, преостао као анахрона замена за двор сплеткароша под скутовима апсолутне власти цара, постаје омча око Русије. Главни генератор болести и кочница њеног друштва у преображају.

Апсолутизам председничке власти кумовао је при првој, а ако би Путинов досадашњи ослонац на кланове у врху остао нетакнут, израстао би вероватно и у фактор прве следеће пљачке Русије. Овог пута, с неоолигархијом кремaљских "безбедњака" на месту Березовског и других.

С Медведевом Руси добијају председника који о Русији говори као о европској, а не о Русији, некаквом реинкарнираном царству Евроазијата. Реч је затим о потенцијално најмлађем шефу државе, од времена када је руски трон предат Николају Другом (1894). А ово је први пут да изгледе за највише место има човек који је толико у корак с временом, да чак каже да воли "хеви метал". И када помиње демократију, помиње је "именом", као демократију. Јер, казаће Медведев, чим се том иначе јасном појму придода "још нешто", рецимо да је то "суверена демократија" (омиљено тумачење идеолога Кремља Суркова!), демократија је у већој мери то "нешто", а све мање демократија.