Kandidat Medvedev

Medvedev, ipak! Birajući koga će predložiti za tron u Kremlju, odlazeći s predsedničkog mesta Putin, odabrao je liberalnog i obrazovanog peterburškog pravnika, umesto Sergeja Ivanova (ili nekog drugog) – iz redova bivšeg KGB.
Putinov izbor je sada predmet širokog spektra različitih tumačenja, uz mogućnost dokazivanja sasvim suprotnih stanovišta.

Na primer, izvesno je da će Medvedev postati i predsednik, čim je uz tas s njegovom kandidaturom prikačen teg Putinovog prestiža u biralištu. U tom smislu, mart će biti repriza decembra, kada je uz isti politički trik Duma prepuštena "proputinskoj" Jedinstvenoj Rusiji. Nije netačno da je to možda blisko populizmu, a daleko od demokratije.

Ili, drugo. Fakat je da s Medvedevom, u prvu stolicu seda čovek koji u Putinu vidi "ako ne drugog oca, ono starijeg brata". Drugim rečima, vlast će imati predsednik koji će možda biti obavezan da čuje šta o tome što radi misli "njegov" prvi ministar – što će, vrlo verovatno, postati Putin.

Da li je uostalom idealno i to što u javnosti nema ni natuknice o pojedinostima u daljem "planu Putina", te ni o "dovoljno uticajnoj poziciji" koju sadašnji šef Kremlja (kako je sam rekao) rezerviše ubuduće sebi? Nije, svakako. Prosto, već zbog toga što u Rusiji, u procesu njenog ogromnog preustrojstva ima traumatičnog, ali nema, ili je vrlo malo idealnog. Sav u haosu, razjedan bezakonjem, korupcijom i amoralnošću u ponašanju novobogataša i faktora vlasti, prostorni kolos prebacuje se s koloseka inercije na nešto novo i neistraženo – reformama s vrha. To ne može biti idealno. U postupku ima Putinovih improvizacija. Čak i rizičnih. Ali, okolnost da su one masovno odobrene, upućuje na zaključak da je prethodno Ruse masovno razočarao "pokušaj sa skriptama".

Ako argumenata ima za "pesimiste", Putinovo opredeljenje za Medvedeva ne uskraćuje ih ni "optimistima". Nije, naime, nebitno što ruski kandidat nije samo još jedan više, ponovo neko iz redova KGB. Previše je u Kremlju, oko Putina i u federalnoj administraciji zemlje tih, s karijerom ili delom karijere u policiji i vojsci. Njihovo dovođenje u vlast omogućilo je šefu države da obuzda politički raspojasane milijardere, ali posle oligarhije, sada je više nego potrebno detronizovati Kremlj.

Ovakav Kremlj, preostao kao anahrona zamena za dvor spletkaroša pod skutovima apsolutne vlasti cara, postaje omča oko Rusije. Glavni generator bolesti i kočnica njenog društva u preobražaju.

Apsolutizam predsedničke vlasti kumovao je pri prvoj, a ako bi Putinov dosadašnji oslonac na klanove u vrhu ostao netaknut, izrastao bi verovatno i u faktor prve sledeće pljačke Rusije. Ovog puta, s neooligarhijom kremaljskih "bezbednjaka" na mestu Berezovskog i drugih.

S Medvedevom Rusi dobijaju predsednika koji o Rusiji govori kao o evropskoj, a ne o Rusiji, nekakvom reinkarniranom carstvu Evroazijata. Reč je zatim o potencijalno najmlađem šefu države, od vremena kada je ruski tron predat Nikolaju Drugom (1894). A ovo je prvi put da izglede za najviše mesto ima čovek koji je toliko u korak s vremenom, da čak kaže da voli "hevi metal". I kada pominje demokratiju, pominje je "imenom", kao demokratiju. Jer, kazaće Medvedev, čim se tom inače jasnom pojmu pridoda "još nešto", recimo da je to "suverena demokratija" (omiljeno tumačenje ideologa Kremlja Surkova!), demokratija je u većoj meri to "nešto", a sve manje demokratija.