Штап и канап

Пре само десетак дана Расим Љајић је рекао отприлике ово: „Ратка Младића нема нигде, као да је у земљу пропао!”. Већ више од 10 година најупорнији српски одметник негира хипотезу о томе да свакој хајдучији мора доћи крај.

Можда се Младић успешно сакрива управо уз дискретну помоћ оних који су иначе задужени да га траже. Добра информација, а не јатаци, чувала га је од потера, које се изгледа и нису претерано трудиле да допру до њега. Иначе, не би га тражили тамо где он не може бити.На пример: у убогом колективном станишту војних бескућника у Делиградској улици. Или, на кућној адреси у насељу „Голф”, или у неком запуштеном војном складишту, непогодном за било какву врсту сакривања.

Уопште, Ратко Младић никада није био тамо где су га тражили, јер да јесте, тај посао би био давно окончан. Има много индиција да је највећи део своје бежаније генерал провео у Београду, џунгли у којој се по теорији Драгана Дабића, познатијег као Радован Караџић, „човек може најлакше сакрити од свих па и од себе”!

Већ више од седам година Младић се клони јавности и управо га је та склоност довела на границу где престаје реалност, а почиње мит о недостижности.

И сада одједном фотографије које показују другу страну исте ствари. Ратко Младић је био ту, само нисмо стигли, могли или желели да га видимо. Они, којима је био доступан, радије су се склањали од њега него да га траже. Као да у тој прилици не би знали шта да раде. Један његов јатак и пратилац тврди да су ионако сви до 2002. знали где се Младић налази, у које касарне улази и колико је сандука разорне муниције одвојено за његово чување.

Изгледа да Ратко Младић није прекршио своје кључне принципе који се тичу јавности. Као командант Војске Републике Српске он је волео да се слика и да даје интервјуе. Када је почео да се крије савршено је разумео да би му јавно експонирање одузело ону лагодност коју он сматра својом слободом. И због тога је заћутао, говорећи само путем заштићених система веза које му је омогућио неко довољно моћан да му то омогући.

То су могли да учине само БИА или ВБА, или њихови људи који су били у стању да сачувају онога кога систем иначе тражи.

Од 2000. године наовамо, стално се смањивао број Младићевих пратилаца. Гломазно физичко обезбеђење брзо би разбило све облике конспирације, па би неко неизбежно, чак и нехотице, морао да крене трагом бегунца.

Младић, са својом подршком, помно је пратио динамику промена у друштву и државних односа са Хагом. У односу на то у центар ствари постављен је обавештајни систем у коме је витална информација важнија од склоништа. То значи да би све потере које су организоване у последњих неколико година унапред биле компромитоване.

Можда је у овом часу намера државе да оконча хашке императиве заиста искрена. Питање је само јесу ли цивилни органи у стању да контролишу све оно што се давно отело контроли. У извесном смислу, Младић би могао да буде јак адут за трговину важним информацијама на релацији тајне службе – легитимна држава. Дозирањем сазнања о бегунцу, службе потенцирају своју неопходност, али и недодирљивост. То њихово својство нису у стању да промене челни људи (рецимо, Саша Вукадиновић или Цветко Ковач) него само промена вредносног система по коме су оне давно конструисане.

Због свега тога, снимци Ратка Младића у емисији „60 минута” Федералне телевизије БиХ, могу се тумачити пре свега као визуелна медијска сензација, једна врста политичког документарца с поруком да је Младић „створио” Додика. Тешко је да у томе постоји било шта што је аутентично и ново, ако при томе изузмемо стереотип „остарелог Младића који се креће уз помоћ штапа”.

После те емисије случај Младић постаје још нејаснији, а нико од оних који га траже, или бар тако тврде, није ни за корак ближи њему. Можда ће, кад тај посао коначно буде завршен, све изгледати логично, а Младићева хајдучија попут хаотичног збира грешака, заблуда и тривијалности. Као, на пример, после спектакуларног бријања чудотворца Драгана Дабића.