Изазивање судбине

У највећем броју култура мердевине се сматрају симболом општења неба и земље, узласка човека и силаска божанства.

За старе Египћане оне су биле позитиван симбол. Када су силе таме заробиле бога сунца Озириса, он се спасао захваљујући мердевинама, а веровало се и да после смрти фараони у царство небеско стижу пењањем уз мердевине, због чега су биле обавезан инвентар у краљевским гробницама. И данас се у неким деловима Египта носе мале мердевине као моћна амајлија.

У будистичкој традицији мердевине се обично приказују са отисцима Будиних стопала на најнижој и највишој пречаги. У исламској култури мердевине које је угледао пророк Мухамед воде вернике у небо, а за Јевреје оне су средство општења Бога и човека. У хришћанству оне су симбол светог Јакова и Христовог страдања, мада их многи тумаче и као симбол духовног успињања уз степенике моралности.

Празноверица да пролазак испод мердевина доноси несрећу има више објашњења. Пречаге које их спајају су мост између крајности и симбол равнотеже која не дозвољава да ниједна страна претегне, па се верује да проласком испод њих човек изазива судбину и нарушава божански склад.

За друге, ово сујеверје се укоренило јер су у неким азијским земљама осуђенике на смрт вешали тако што су конопац везивали за седму пречагу мердевина ослоњених на дрво, а како се веровало да је смрт прелазна, људи су се добро чували да не прођу испод мердевина. Објашњење, наравно, може да буде и много практичније. Проласком испод њих се мердевине могу срушити на пролазника, и то заједно са оним што је на њима – човек, фарба са бојом, алат.