Децентрализација пре свега

Актуелна расправа о регионализацији Србије отвара неколико кључних дилема. Најосетљивија се односи на могућност остварења регионалног развоја без систематски решеног питања децентрализације која представља предуслов регионализације. Без тога регионализација и регионални развој остају у домену централног управљања државом уз свеопшту опасност политизације и партократског својатања ове иначе значајне идеје.

Достизање вишег квалитета развоја Србије од данашњег зависи од разврставања и степеновања надлежности,права, обавеза и одговорности њених територијалних јединица: од нивоа државе до нивоа локалне заједнице. Елементарни постулат је да добробит треба да буде на страни грађана као свесних и активних учесника у развоју територије на којој живе, што подразумева како територију локалне заједнице (општине, али засноване на насељу као основној заједници и припадајућем атару) тако и државе у којој се локална заједница налази. Ради тога нужно ће бити да они имају могућност, право и обавезу да одлучују о просторном развоју своје територије, али и да учествују у одлучивању о просторном развоју свога региона и своје државе.

Према принципу субсидијарности, тежећи да део надлежности пренесе на нижи ниво и одлучивање приближи грађанима, држава има две могућности: (а) да их пренесе на ниво данашњих градова и општина, или (б) да их пренесе на ниво нижи од државног, а виши од општинског. Пошто субсидијарност значи и обрнут поступак, локална заједница може реализацију својих развојних идеја да понуди и средњем нивоу, уколико постоји (АП Војводина и град Београд), уместо да све преноси на државу.

Преношењем надлежности на ниво нижи од државног Србија ће ући у процес постепене децентрализације, док ће локалне заједнице уступањем дела надлежности вишем нивоу природним путем доћи до система регионализације. У том смислу регион треба схватити као територијалну јединицу у којој је могуће артикулисати заједничке проблеме, интересе и пројекте локалних заједница или већих територијалних целина, и у којој постоје већи институционални, финансијски и стручни капацитети за дефинисање и реализацију и већих развојних пројеката. Локална заједница код тога задржава право иницијативе и учешћа док држава има право и обавезу да обезбеђује законске, макроекономске и финансијске оквире и подршку за остварење ових пројеката.

Неопходно нови модел територијалне организације ће морати да поштује принцип децентрализације и, последично, регионализације као начина управљања државом. У том моделу основно је питање општине, њене улоге, карактера и величине. Данас Србија има 6155 насеља (са КиМ). Србија без КиМ има 150 општина и 23 града обухватајући 4.707 насеља, односно у просеку 27 насеља по општини или граду. Имајући у виду велики број малих насеља (испод 500 становника) општину би у будућности могло да чини свако насеље веће од 5.000 становника, са припадајућом катастарском општином , док би мања села груписана у заједницу, са центром у највећем, чинила сеоске општине. Рачуна се при том да ће општина (а) бити знатно рационалнија и усклађена са реалним економским могућностима и (б) да ће поново стећи право својине и одређена знатно већа права у децентрализованом систему. Насеље изнад 100.000 становника, уз одређени захтевани ниво социјалног, економског и институционалног капитала, имало би статус града са истим надлежностима као и општина али уз додатне надлежности у погледу услуга грађанима, посебне задатке у односу на своје функционално окружење (села која га окружују и са њим су у функционалној вези) и права која из тога проистичу. Градови Србије су мотори развоја и самим тим треба да имају највећу одговорност за нерешено питање села у свом функционалном окружењу, а самим тим и за развој државе. Сви градови у региону према принципу полицентризма у децентрализованој држави имају равноправну улогу и одговорност за развој уз могућност преношења већих надлежности у правцу највећег или неког другог града који има већи институционални и кадровски капацитет.

Директор Републичке агенције за просторно планирање, координатор Стратегије просторног развоја Србије