Сумрак блогова

Један мали, интимни спектакл који се догодио почетком јануара, а чији су актери двоје познатих блогера, Aurora Borealis и Blogowski, унео је краткотрајну али бурну животност у блогерску равнодневницу. Непримећен ван блогерских кругова, „спектакл” се састојао у „вођењу приватног живота” (незграпно, знам, али би још несувислије било рећи „вођењу љубави”) преко микро-блогинг платформе „Твитер” (у преводу цвркут,који преноси бесплатне поруке до 140 карактера,настао 2006. године). Све се догађало током празничне ноћи, у виртуелизованом Новом Саду, уз присутност онлајн „кибицера”. Тај lifestreaming догађај између двоје људи који су свој приватни живот „пустили” онлајн, занемарујући његову ефемерност, симболично је означио низ блогерских токова, у свету али и у Србији.

Већ извесно време проношена прича о одумирању блога (наравно, бесмислена), кроз договорени (или, пак, спонтани, свеједно) „разговорни спектакл” двоје у заједници цењених блогера, добила је наставак у овом својеврсном наговештају еволуирања данашњих облика блога у убрзане и стратификоване форме. Блог се суочио с два непријатеља: с банализацијом кроз омасовљење и с тзв. Данбаровим бројем (по британском антропологу Робину Данбару, који је 1992. године установио да један човек може имати само око 150 друштвених контаката вредних те речи).

Једноставније, зар је ико мислио да ти милиони блогера широм света, заиста, имају да кажу оно што би други желели да читају? Тако се блог суочио с гомилом и досадом и потонуо у самодовољност. Двоје блогера су то осетили и пронашли нове просторе комуникације, путем „Твитера”.

Почетак априла им је донео потврду интуиције (или знања, опет, свеједно). „Гугл” се укључио у конкуренцију за куповину поменутог сервиса „Твитер”(Twitter) и несумњиво ће пронаћи начине комерцијализације, пре свега, кроз наплату професионалне (корпорацијске) комуникације.

Другим речима, „Твитер” је на путу да постане још један облик пословне комуникације у реалном времену, самим тим и део пословних и маркетиншких стратегија. „Љубавне оперете” су неминовни фолклор у развоју нових облика блоговања, заобилазећи досадашњу брбљивост и испразност.

Вредни пажње су и други облици блоговања унутар затворених група, без обзира из ког сегмента пословања или живљења. Можда би се та нова фаза могла подвести под појам симболични схваћеног RSS-а (RealySimpleSyndication) или технологије дељења садржаја. У ширем смислу, процес је незаустављив, од Интернета као медија, до Интернета као облика културе. Као што је један српски блогер написао, „Интернет се живи”, лапидарно изражавајући порив да Интернет постане више атрибут живљења, а мање преносилац порука.

Генијални сликар Паул Кле је 1922. насликао слику „The Twittering Machine” на којој механичке птичице извијају свој глас изнад свих ругоба овог света. Суптилна „акција” двоје блогера као да наговешћује тај цвркут изнад баналних времена и загушљивих простора, иако се из позадине већ појављује бескрајно моћни „Гугл” с хрпама новца у џеповима.

Ипак, „мени је...најдражи почетак...”, као што је Арсен певао у „Инес”...