Закон и потрошач

Србија је после седам година добила Закон о безбедности хране. Да ли то значи да ће са менија нестати воће и поврће „обогаћено” пестицидима, фалсификовани мед, недозвољени адитиви у месним прерађевинама? Да ли ћемо имати једну националну лабораторију и утицајну потрошачку организацију која ће бити главни „адвокат“ обесправљеног потрошача?

Изгледа да ћемо још чекати на тај тренутак, јер да бисмо конзумирали потпуно здрав залогај и били сигурни да је роба коју купујемо здравствено безбедна, следи још већа борба – примена овог прописа у пракси.

У теорији, Закон је заснован на обавези обавештавања јавности, чак и кад постоји само сумња да би храна могла да представља ризик по здравље људи. Требало би да добијемо и националну референтну лабораторију за контролу безбедности хране коју оснива влада.

У плану је и оснивање стручног савета за процену ризика у области безбедности хране који би користио препоруке, смернице и информације Европске агенције за безбедност хране (ЕФСА). што је најважније, подела надлежности у ланцу производње и промета хране биће строго дефинисана, а следи и посебна регистрација објеката за производњу и промет хране.

Звучи добро, али не и довољно умирујуће за потрошаче који и даље нису сигурни у квалитет намирница. Осим хране све чешће се у јавности појављују и информације о небезбедним производима попут играчака, одеће, обуће, опреме за домаћинство... Без закона о општој безбедности производа који на усвајање чека већ неколико година не можемо бити сигурни да роба за коју нема места у трговинама широм Европе, неће завршити управо на нашем тржишту. Код нас се још не користе европски системи за узбуњивање на небезбедну храну РАСФФ и непрехрамбене производе – „Рапекс“, па смо и у овом случају ускраћени за информације шта да не купујемо. Хрватска је недавно предложила оснивање „Рапекса“ за југоисточну Европу и неку врсту централизованог праћења ових система, што би смањило трошкове покретања овог пројекта који захтева доста новца и стручних кадрова.

Шта је Србију спречавало да прописе донесе много пре, шта јој сада недостаје да пожури са усвајањем правилника који ће употпунити Закон о храни. Зашто већ не формира Агенцију за храну и не ангажује се на доношењу свих прописа које ћемо свакако усвојити када добијемо „карту“ за ЕУ. Ако је проблем новац зашто држава не постави рокове у којима ће тај посао завршити. И то би била некаква утеха и сигурност за грађане Србије. Још почетком 2006. године Савет Европске уније је као један од приоритета у сектору пољопривреде навео обавезу наше земље да прилагоди законске прописе у овој области.

Ако су посреди, пак, интереси домаћих произвођачких и увозничких лобија којима одговара несређено тржиште онда смо у већем проблему. Онда ћемо још дуго на полицама имати производе сумњивог квалитета и потрошача који не ужива заштиту попут свих грађана Европске уније. И сасвим сигурно нећемо бити сигурни у квалитет хране коју купујемо.