Украјина без Черномирдина

Виктор Черномирдин, амбасадор Руске Федерације у Украјини, враћа се у Москву. После пуних осам година службовања у Кијеву, што је за руске дипломате изузетно дуг стаж, 71-годишњи Виктор Степанович, бивши премијер и преговарач (заједно са Мартијем Ахтисаријем) из времена агресије НАТО-а на Југославију, повлачи се на место саветника председника Дмитрија Медведева за питања економске сарадње земаља чланица Заједнице независних држава.

Ма колико одлазак једног дипломатског представника и именовање новог спадало у устаљену процедуру у односима двеју земаља, када је реч о Черномирдину ствари стоје нешто другачије. Како због његовог деловања у Украјини, тако и због чињенице да ову бившу совјетску републику већ почетком наредне године очекују председнички а можда и парламентарни избори. Околности су такве да Москва, која је у више наврата јасно истакла да украјински простор сматра својим интересним тереном, не сме ништа да препусти случају.

Погрешне политичке процене

Неколико елемената је утицало на „предизборну смену” Черномирдина. Званично, у питању су године живота и погоршано здравље. Незванично, његов рејтинг у Кијеву није на потребном нивоу. Од њега боље стоје амбасадори САД и Пољске, две земље које такође не крију своје интересе када је Украјина у питању. Друго, у време председничких избора, крајем 2003, и потоње „наранџасте револуције” почетком 2004, Москва је, очигледно, располагала неадекватним информацијама о распореду снага на политичкој сцени суседа, посебно у вези са кандидатуром тадашњег украјинског премијера Виктора Јануковича. Исхитрена честитка Кремља „победнику” Јануковичу показала се као потпуни промашај и не мала бламажа.

Треће, Черномирдин је у веома блиским односима са актуелном украјинском премијерком Јулијом Тимошенко, на шта његови претпостављени не гледају са много одобравања. Управо у том смислу треба тумачити и ставове појединих украјинских експерата да је повратак амбасадора кући „убрзан” пропашћу до пре неки дан громогласно најављиване коалиције између Тимошенкове и Јануковича. Још једна лоша предизборна процена могла би за Москву да се испостави као фатална.

Укратко, како наводи Виталиј Кулик, директор украјинског Центра за истраживање проблема друштва, „Русији је у овом тренутку неопходан нови човек, специјалиста, способан за суптилну политичко-дипломатску игру”. Досадашњи амбасадор очигледно није више та врста играча. Треба се, наиме, сетити да је Черномирдин себи дозвољавао и понеки гаф, попут онога од пре две године када је на оптужбе званичног Кијева – да је 1932–1933. током велике глади над украјинским народом по заповести Москве извршен геноцид – одговорио да је тадашњи совјетски лидер Стаљин био Грузин и да би, у складу са тиме, оптужбе требало усмерити на – Тбилиси.

Сличан бисер Черномирдин је изрекао и у фебруару ове године, у једном интервјуу, изјавивши да је „са актуелним украјинским руководством немогуће сарађивати и да ће се ситуација поправити тек када на чело ове земље дођу ’нормални, трезвени људи’”. Одмах је уследио оштар одговор украјинског шефа дипломатије Владимира Огриска, а говорљиви амбасадор је за длаку избегао да га прогласе за персона нон грата.

Весела епоха

Ко ће заменити Виктора Черномирдина – за сада се само спекулише. Имена која се помињу су од Дмитрија Рогозина, амбасадора Русије при НАТО-у, па преко Валентине Матвијенко, губернаторке Санкт Петербурга, и Григорија Карасина, заменика министра иностраних послова Сергеја Лаврова, до губернатора Московске области Бориса Громова. Ко год од поменутих да крене пут Кијева, мораће да се суочи са неколико сложених питања. Пре свега статусом Крима и останком руске Црноморске флоте у Севастопољу, проблемима сарадње у области транспорта енергената, жељом актуелног украјинског руководства да бившу совјетску републику стави под кишобран Европске уније и НАТО-а... За такав посао потребна је особа упозната са најсуптилнијим специфичностима овдашњег политичког живота као и са самом суштином такозваног украјинског пројекта, наводе у Кијеву. 

Када се све сабере, досадашње службовање Черномирдина показало се као успешно, посебно у сфери привредне сарадње. Његово деловање на политичком плану, какво год било, такође није остало без одјека. Из Партије региона Виктора Јануковича већ су му стигле честитке са жељама за успешан даљи рад. За разлику од „регионала”, Андреј Парубиј, из пропредседничког блока Наша Украјина – Народна самоодбрана, сматра да је таквог амбасадора требало одавно повући из Украјине. „Понашао се више као генерал-губернатор него као амбасадор стране државе”, сматра Парубиј.

Андреј Шкиљ, из Блока Јулије Тимошенко, мање је критичан: „Ера Черномирдина окончана је засвагда. Можда и није све било добро, али је барем било – весело.”