Не бирају мете

Наслови типа „Тровач”, „Кловн”, „Џелати Србије”, „Друг Хитлер” „Професор др муљатор”, „Педери шетају”, „Лажов”, „Упропастио нас” и слични, а пропраћени сликама политичара, садашњих или бивших, професора, директора и других јавних личности на које се овакве и сличне увреде односе, постали су заштитни знак појединих домаћих таблоида. Да од погубног публицитета нису поштеђени ни малолетници показују и последњи бројеви „Курира”.

Пишући о томе како је полиција наводно код једног београдског малолетника пронашла око 15 грама марихуане овај таблоид практично је учинио све да открије његов идентитет, истина изокола. Иако је петнаестогодишњак означен иницијалима, чињеница је да су у тексту објављени име и слика његове мајке, познате ТВ водитељке, и то на насловној страни, што је целу ствар учинило довољно препознатљивом.

Закон о јавном информисању, који налаже јавним гласилима да буду посебно обазрива како објављеним садржајима не би нашкодила малолетној популацији, садржи и изричиту забрану. „Малолетник се не сме учинити препознатљивим у информацији која је подесна да повреди његово право или интерес”, пише, поред осталог, у члану 41. тог закона. Поштовање права деце као и забрана да медији пресуђују пре него то учини суд саставни су делови и сваког новинарског кодекса па и нашег, домаћег.

 Међутим, пракса домаће медијске сцене показује да позивање на законе и апеловање на професионалне стандарде струке нису баш довољна брана за овакве ексцесе. Иако свакодневно баратају увредљивим квалификацијама, а често и вулгарним насловима и фотографијама, поменута гласила раде без икаквих последица. Не рачунајући појединачне реакције, пре свега особа које се директно нађу на мети таблоида па понекад поднесу тужбу за клевету и увреду, овакви испади се углавном окончавају саопштењима новинарских удружења, осудама медијских аналитичара, а после следи заборав. До следеће прилике. Других санкција нема, а требало би да их буде.

Министарство културе се у више наврата жалило да је подносило прекршајне пријаве, али да оне нису подвргаване судском поступку. Сем што се кривица преноси на споро судство, једно од објашњења (ако не и оправдања) јесте да суд често не може да уручи позив јер таблоиди мењају адресе, називе фирме оснивача и друге податке па не могу да им уђу у траг. Док су надлежнима недоступни, те наводно фантомске фирме сасвим несметано настављају рад, штампају новине.

Део кривице пада на душу и новинарским удружењима и другима који већ поодавно најављују оснивање медијског савета. Упркос великој причи и обећањима, Србија још нема такво независно регулаторно тело које би се, као и слична у свету, бавило медијским пропустима.

Али, за почетак, прво би полиција морала да уђе у траг „фантомским” штампачима новина, да судови раде брже и да пресуђене одштете буду – одмах наплаћене.