Спремање музејских депоа

Са четири недавно објављене књиге на укупно 1576 страна – „Ниш”, „Крушевац”, „Врање” и „Пожаревац” – коначно је кренула једна давно ишчекивана и корисна серија Археолошког института у Београду, у сарадњи са подручним музејима у Србији. Идеја да се покрене акција публиковања необјављеног материјала у нашим музејима потекла је пре доста година, али је, из различитих разлога, остала мртво слово на папиру све док је др Милорад Стојић није обновио покретањем пројекта „Археолошка грађа Србије” који је припреман две године. Осим поменуте четири археолошке локације, одмакле су припреме за Лесковац, Шабац, Књажевац и Зајечар, започета је за Зрењанин, а уговорене су за Панчево, Чачак, Ваљево и Јагодину.

Често се догађа, не само код нас него и у свету, да се после одређеног археолошког открића пронађени материјал благовремено не обради и не публикује већ остаје заробљен и заборављен у музејским депоима. У Србији је, рецимо, објављен само незнатан део укупне археолошке грађе, не постоји чак ни попис археолошких налазишта, а камоли археолошка карта коју, иначе, имају готово све европске земље. Примера ради, последњи попис датира из 1950. године.

– Због такве ситуације, каже др Стојић – цитираност археолошких резултата са територије Србије у свету из године у годину драстично опада, а често се наводе радови који не одражавају реалну ситуацију. Зато је покренут овај научноистраживачки пројекат објављивања археолошке грађе, како би се јавности понудила слика најстарије прошлости наше земље. Обављене су консултације са искусним музеалцима и научницима, а нарочито су биле корисне сугестије др Борислава Јовановића, дописног члана САНУ, као и др Растка Васића, научног саветника.

Иако су се сарадници на овом пројекту сретали са многобројним проблемима типа неадекватног чувања археолошке грађе или недостатка документације чак и са локалитета који су истраживани деценијама, велика сатисфакција није изостала. Јер, вели наш саговорник, ако се само у прве четири књиге налазе подаци за приближно 500 преисторијских археолошких локалитета, што се односи само на део басена Јужне Мораве и на пожаревачку регију, може се наслутити колико има налазишта из најстаријег раздобља у преосталом делу Србије. Штавише, култура у Србији углавном је другачија у односу на ону до сада презентовану. Али, на коначну слику о баштини нашег народа и наше земље мораће да се причека 10-15 година, колико је потребно за реализацију овог пројекта који финансијски подржавају Министарство културе и медија, као и Министарство за науку и технологију Републике Србије.

– Објављивање је – закључује др Стојић – најбољи вид заштите археолошке грађе, чиме ће драстично бити смањене крађе и манипулације. Пожељно би било да се оно предвиди Законом о заштити споменика, а такође да се, осим преисторијског, објави и археолошка грађа из античког и средњовековног периода, као и остале збирке. Тек тада би се стекла укупна слика о нашој баштини.

Радмила Таминџић

------------------------------------------------------------

Овако треба

У једном од водећих светских археолошких часописа – „Еврасија” –  дат је изузетно афирмативан приказ прве две књиге из ове едиције, „Ниш” и „Крушевац”. Поред осталог, аутор др Р. Краус примећује да су те књиге угледни пример како треба објављивати археолошку грађу која се чува у европским музејима.

-----------------------------------------------------------

Наше фибуле у Бечу

Сарадник на овом пројекту, др Растко Васић, наводи један пример о значају објављивања музејског материјала.

– Средином 19. века доспео је у Природњачко-историјски музеј у Бечу један скупни налаз сребрних предмета – фибула и наруквица – из околине Сомбора, уписан и штампан само у музејском каталогу нових аквизиција у то време. Прошло је стотину година док наши археолози после Другог светског рата коначно нису уочили овај налаз и скренули пажњу на то да је готово идентичан кључном открићу с краја старијег гвозденог доба из Чуруга у Бачкој. То омогућава значајне претпоставке о постојању златарских радионица на овом простору у четвртом веку пре нове ере. Ни до данас овај налаз из околине Сомбора није у потпуности публикован, али се за њега зна и с њим се рачуна у сагледавању културне слике Војводине у то доба.