Грађанин без личне карте

Заточеница. Тако би, у најкраћем, могао да се опише дугогодишњи положај и статус Јованке Будисављевић-Броз, некад прве даме Југославије. И да јој се живот, без написане биографије, подели на два полувремена. У првом је, удајом за Броза, играла главну улогу, била светска дама радо виђена свуда у свету, на дворовима и у резиденцијама светских државника, питана и поштована, а у другом делу, све до данас, скрајнута и гурнута у изолацију, без основних људских права. Бело и црно, без нијанси.

Додуше, за живота Јосипа Броза, неколико година пред његов крај, склоњена је и без објашњења нестала из јавног политичког и другог јавног живота. Ипак, формално је остала супруга, а затим и удовица једног од најутицајнијих и најконтроверзнијих светских лидера. Броз је умро 4. маја 1980. године а њен живот је потом кренуо низбрдо.

Остала је без свега, чак и без исправаса ограниченим и строго контролисаним кретањем. Кажњена без пресуде.

Ево, трећа деценија тече како је она у кућном, недобровољном притвору. Додуше, сместили су је у ексклузивни део Београда, али у кућу која прокишњава, не може да се загреје... Ћутала је, горда и ојађена, све до пре неки дан. И онда обелоданила шта су јој све радили. Без кривице, крива, рекла је.

Иако с држављанством ове државе, тек је на иницијативу министра Расима Љајића недавно добила први лични документ, личну карту. Свој пасош још није видела. Министар Ивица Дачић изјавио је да ће лична документа удовици Јосипа Броза Тита бити уручена ускоро и да то није никакво спектакуларно питање у овој земљи.

– Документа ће јој бити предата чим буду готова, а ја сам изразио жељу да у томе помогнем – изјавио је министар Дачић и рекао да Јованка Броз поседује држављанство наше земље, има личну карту и ускоро ће имати нова документа. Према његовим речима, то није никаква привилегија, већ право које она није имала дуги низ година.

Неиздавањем докумената Јованка је много изгубила. Није јој, на пример, признат радни стаж.

Остаје горак укус у устима ако се зна да многи од тада до данас перу руке од њеног случаја. Редоследом, сви претходни министри унутрашњих послова нису се бавили њеним случајем. Ни министри правде. Ни невладине организације. Ни удружења судија и адвоката. Јованкин случај је годинама гуран под „тепих“.

По важећем закону о личним исправама, сваки 16-годишњак је дужан и у обавези је да има личну карту. Ако нема, на удару је полиције. Мрдне ли било ко без личне карте а „улети у легитимисање“, тешко њему. У најбољем случају преноћи у притвору дежурног судије за прекршаје а онда тек родбина доноси „аргумент“ и вади га. Уз новчану казну од 5.000 динара.

Сад, замислите Јованку у последње три деценије која, ако некуда крене, без личне и улети у проблем, како да се, јадна, извади... Позивање на кршење људских права не би расплакало младог позорника.

Ако држава и друштво ускраћују најосновније право једном свом толико познатом члану, није ли то савршен доказ болести и државе и друштва. Јер, немогуће је бити грађанин без личне карте.