Građanin bez lične karte

Zatočenica. Tako bi, u najkraćem, mogao da se opiše dugogodišnji položaj i status Jovanke Budisavljević-Broz, nekad prve dame Jugoslavije. I da joj se život, bez napisane biografije, podeli na dva poluvremena. U prvom je, udajom za Broza, igrala glavnu ulogu, bila svetska dama rado viđena svuda u svetu, na dvorovima i u rezidencijama svetskih državnika, pitana i poštovana, a u drugom delu, sve do danas, skrajnuta i gurnuta u izolaciju, bez osnovnih ljudskih prava. Belo i crno, bez nijansi.

Doduše, za života Josipa Broza, nekoliko godina pred njegov kraj, sklonjena je i bez objašnjenja nestala iz javnog političkog i drugog javnog života. Ipak, formalno je ostala supruga, a zatim i udovica jednog od najuticajnijih i najkontroverznijih svetskih lidera. Broz je umro 4. maja 1980. godine a njen život je potom krenuo nizbrdo.

Ostala je bez svega, čak i bez ispravasa ograničenim i strogo kontrolisanim kretanjem. Kažnjena bez presude.

Evo, treća decenija teče kako je ona u kućnom, nedobrovoljnom pritvoru. Doduše, smestili su je u ekskluzivni deo Beograda, ali u kuću koja prokišnjava, ne može da se zagreje... Ćutala je, gorda i ojađena, sve do pre neki dan. I onda obelodanila šta su joj sve radili. Bez krivice, kriva, rekla je.

Iako s državljanstvom ove države, tek je na inicijativu ministra Rasima Ljajića nedavno dobila prvi lični dokument, ličnu kartu. Svoj pasoš još nije videla. Ministar Ivica Dačić izjavio je da će lična dokumenta udovici Josipa Broza Tita biti uručena uskoro i da to nije nikakvo spektakularno pitanje u ovoj zemlji.

– Dokumenta će joj biti predata čim budu gotova, a ja sam izrazio želju da u tome pomognem – izjavio je ministar Dačić i rekao da Jovanka Broz poseduje državljanstvo naše zemlje, ima ličnu kartu i uskoro će imati nova dokumenta. Prema njegovim rečima, to nije nikakva privilegija, već pravo koje ona nije imala dugi niz godina.

Neizdavanjem dokumenata Jovanka je mnogo izgubila. Nije joj, na primer, priznat radni staž.

Ostaje gorak ukus u ustima ako se zna da mnogi od tada do danas peru ruke od njenog slučaja. Redosledom, svi prethodni ministri unutrašnjih poslova nisu se bavili njenim slučajem. Ni ministri pravde. Ni nevladine organizacije. Ni udruženja sudija i advokata. Jovankin slučaj je godinama guran pod „tepih“.

Po važećem zakonu o ličnim ispravama, svaki 16-godišnjak je dužan i u obavezi je da ima ličnu kartu. Ako nema, na udaru je policije. Mrdne li bilo ko bez lične karte a „uleti u legitimisanje“, teško njemu. U najboljem slučaju prenoći u pritvoru dežurnog sudije za prekršaje a onda tek rodbina donosi „argument“ i vadi ga. Uz novčanu kaznu od 5.000 dinara.

Sad, zamislite Jovanku u poslednje tri decenije koja, ako nekuda krene, bez lične i uleti u problem, kako da se, jadna, izvadi... Pozivanje na kršenje ljudskih prava ne bi rasplakalo mladog pozornika.

Ako država i društvo uskraćuju najosnovnije pravo jednom svom toliko poznatom članu, nije li to savršen dokaz bolesti i države i društva. Jer, nemoguće je biti građanin bez lične karte.