ПИК „Земун”: Мафија бржа од државе

Београд је заинтересован да ПИК „Земун” припоји Пољопривредном комбинату „Београд“ како би направио јаку компанију која ће снабдевати храном главни град.

Може се само нагађати да ли је градоначелник Београда Драган Ђилас знао какву Пандорину кутију отвара и какву ће лавину покренути кад је у мају ове године изрекао ову реченицу. Ђиласова најава била је заправо отворена објава рата која је натерала „хоботницу” да се покрене и – жестоко узврати. Градоначелник је (свесно или не) пробушио мафијашку „паукову мрежу“, која је годинама плетена око ПИК „Земун“ и његова 3.682 хектара земље, заправо локације „какве нема у Београду” (то је процена стручњака за некретнине), а на одговор није дуго требало чекати.

Тако је случај ПИК „Земун“, предузећа које је од 2002. године у процесу приватизације, постао очигледан пример како је могуће ојадити државу кроз спрегу директора, радника, појединих државних институција и мафије. И кад је после најаве градоначелника Београда, а после седам година незавршене приватизације, Агенција за приватизацију 2. јуна 2009. године покренула поступак реструктурисања предузећа ПИК „Земун“ – само недељу дана касније (10. јуна 2009. године) покренут је стечај над ПИК „Земун“. Биће веома занимљиво да се утврди, односно да стечајни судија каже ко је од поверилаца овог предузећа покренуо стечај.

Из до сада познатог у случају ПИК „Земун“ није тешко дешифровати поруку оних који су отерали ову фирму у стечај. „Хоботници“ је било важно да одмах реагује и покаже да је бржа, јача, организованија и ефикаснија од државе и њених институција.  

По већ познатом сценарију, ускоро би се могло очекивати да разни адвокати, аналитичари и поједини медији започну организовану „акцију“ објашњавања како је Србија правна држава и да не сме да угрожава институцију стечаја и да угрожава загарантована права поверилаца да се наплате из стечајне масе.

Зашто је ПИК „Земун” отеран у стечај?

Да би се намирили повериоци и изиграла држава као највећи власник земље којом та фирма располаже. Јер, у стечају су у првом плану повериоци, а у другом плану власници имовине.

Држава сада има могућност да „узврати ударац” и да контратужбом оспори стечај и тако заштити и одбрани своју имовину. Јер, не постоји пример у осмогодишњој приватизацији у Србији да је покренут стечај над фирмом која је у реструктурисању. Али, то није једини преседан у случају „ПИК „Земун”.

(/slika2)Нажалост, у последњих седам година, колико траје приватизација ове фирме, доношене су и спровођене многе пословне одлуке мимо Агенције за приватизацију, која је законом задужена да даје сагласност за сваку одлуку пословног руководства у било којој фирми која је у процесу приватизације. Директори, привремени управници, бивши руководиоци, управни одбор, скупштине радника ПИК „Земун” – људи које евидентно није интересовало обрађивање земље – донели су у последњих седам година безброј пословних одлука које задиру у власничку структуру те фирме и ниједан државни орган или институција није заштитио државну и друштвену имовину (односно земљу) у „Земуну”. Спрегом разних интереса створена је пирамида која је суптилном корупцијом нанела држави непроцењиву финансијску штету.   

Око три и по хиљаде хектара државне и друштвене земље била је алајбегова слама остављена на милост и немилост радника, руководилаца и адвоката који су се врзмали око овог пољопривредног имања. Још деведесетих година, у време радикалске власти у општини Земун, радници тог комбината су добили у закуп на 99 година 543 хектара државне земље. Они су право коришћења тих парцела у међувремену препродавали и нико више (ни фирма, ни држава) нема прави увид у то ко је власник и ко располаже са колико земље.

Једна од идеја које су мирисале на отимачину био је и и „пројекат“ заједничког улагања са бизнисменом Мирославом Самарџијом у изградњу стамбеног комплекса на 200 хектара. У заједничко улагање ПИК „Земун” је требало да унесе земљу, а Самарџија да обезбеди 150–200 милиона евра, о чему је уредно потписан и уговор али без икаквих банкарских гаранција да ће новац бити обезбеђен. По том уговору било је предвиђено да свако од радника земунског комбината у том новом комплексу добије по један стан. Срећом, цео „пројекат“ је одбачен јер Агенција за приватизацију није дала сагласност да се он реализује. 

Сличних покушаја да се радници овајде било је још. На пример, у време кад се још размишљало о озбиљној приватизацији и кад је постигнут договор да сви запослени напусте фирму уз отпремнину коју сами предложе. Пошто су радници пристали на тај услов, Управни одбор ПИК „Земун“ (председник УО био је адвокат Небојша Авлијаш) доноси одлуку да уз отпремнину сваки радник добије и 0,5 хектара земље. 

Самарџија се још једном појављује у земунском комбинату. Према доступној документацији, Скупштина ПИК-а донела је одлуку 17. новембра 2003. године да угаси заједничко предузеће – живинарску фарму „Компик”, коју је имала са фирмом „Ирком д.д”, и да је избрише из судског регистра. Али, две године касније, 18. новембра 2005. године тај пољопривредни комбинат и Мирослав Самарџија постају сувласници фирме „Компик“, о чему Агенција за приватизацију није ништа знала иако је по закону једина овлашћена да се пита.  

Отимачина земље била је једина идеја водиља свих седам година приватизације ПИК „Земун” и зато је стални тињајући кључни сукоб био разграничење земље: шта је државно а шта друштвено и шта је пољопривредно а шта је грађевинско земљиште (види мапу).

-----------------------------------------------------------

Влаховић није власник

Немам никакве везе са ПИК „Земун”, нити сам власник тог предузећа, нити сам икада купио нешто од ПИК „Земун”, али ово није моја изјава за ваше новине јер је „Политика” написала да сам ја можда власник а да то није проверила, рекао нам је јуче у неформалном разговору Александар Влаховић, сувласник фирме „Еки инвестмент” и некадашњи српски министар за приватизацију.