Aвангардни фолклор

Специјално за Политику из Мадрида

Уметник који је означио почетак модерне музике како у Шпанији, тако и на европском тлу, зналачки је умео да унесе живописан колорит и фламенко звук пре свега у клавирске композиције. Због тога га често пореде са Федериком Гарсијом Лорком, који је такође традиционалне стихове, копле и андалуску усмену традицију вешто уобличио у савремени поетски израз. Захваљујући својим композицијама за клавир постао је заштитни знак Шпаније, а „Иберија”, симбол преобличеног национализма и авангардног фолклора која је Шпанију ставила на светску музичку мапу.

У Шпанији, 2009. година је проглашена годином Исака Албениза, тако да се пригодне активности одржавају у знак обележавања једног века од смрти овог великог композитора двадесетог века. Каталонци одају почаст свом сународнику великом изложбом у Музеју музике у Барселони, која броји лична документа, преписке и предмете, попут омиљеног му клавира марке „rönisch”, који су припадали овом композитору, а који одсликавају живот једног вечитог путника и авантуристе. Фондација „Исак Албениз”, пак, овим поводом је организовала низ концерата под насловом „Албениз у контексту”.  

„Иако Малеров савременик и две године старији од Дебисија, Албениз се надоградио на романтичарску традицију која је доминирала целим 19. веком, попут импресионизма у Француској, и уткао у своје стваралаштво модернистичку естетику” – тврди цењени музиколог и академик Томас Марко, добитник шпанске Националне награде за композицију, уједно и рођак-унук чувеног композитора у коментару Културног додатка шпанског „Мунда”. Иако у својој првој етапи препознатљивој по „Шпанској свити”, у којој негује романтичарско-национални дух по угледу на Сарастрове „Шпанске плесове”, Албениз надахнут великим виртуозима на клавиру, који су му били узор, попут Шопена и Листа, изграђује свој властити стил, управо у репрезентативној „Иберији” (са деловима „Навара” и „Вега”) трансформише националне црте у радикално модернистичке, и тиме ствара прелудиј за појаву Фаље, Бартока и Стравинског.

Како његов музички наследник коментарише, често се истицало присуство Дебисија на Великој француској изложби у Паризу, 1889. године, међутим, занемарује се чињеница да је и Албениз не само присуствовао, већ и свирао у више наврата током трајања исте. Управо једна оваква изложба, модерна у својој поставци, која је ставила у центар домете човечанства до тог тренутка овековечене у Ајфеловој кули, имала је одраза у самом универзалистичком и истовремено модернистичком приступу Албениза својим делима, који се рефлектују у хармоничним и звонким клавирским деоницама овог композитора.

Осим композиција за клавир, Албениз је компоновао и опере, међу којима истакнуто место заузима како „Пепита Хименес” тако и „Мерлин”. Последња је компонована у вагнеровском духу, што јој је често оспоравано, па отуда разлог за њена ретка извођења. Како познати музиколог Алберто Руис Галардон наглашава, и Штраусове опере су вагнеријанског карактера, па ипак су, у својој отаџбини, врло често на репертоару. Стога, шпанским институцијама остаје да се угледају на немачку средину, како би своја национална културна блага чешће изводили на домаћем терену.

Албениз је такође композитор зарзуели, посебне шпанске оперетске форме, јер одмалена је био омађијан позориштем, у којем је доста времена проводио уз своје пријатеље попут Андреа Бретона (једног од писаца манифеста надреализма). Међу познатим зарзуелама је „Свети Антоније де ла Флорида” и „Прстен” – шпанска верзија британске оперете „Магични опал”. Албениз је имао прилике да уживо слуша Листа у Бриселу где је једно време похађао музички конзерваторијум; боравио је у Лајпцигу где је студирао код Карла Рејнека, композитора који је сарађивао са Шуманом и Менделсоном. Велики путник и космополита, Албениз је обишао Праг, Беч, Будимпешту и Лондон, где су његови наступи уживо били праћени уз велике овације.

На велику жалост љубитеља и поклоника Албенизове музике, данас су сачувани само снимци његових извођења на пианоли (старом и примитивном претходнику клавира где је уместо дирки механички принцип свирања), иако су довољни да се препозна његова виртуозност и таленат за импровизацију. Ови снимци се чувају управо у звучном архиву Фондације која носи име овог великог уметника.