Био сам комуњара, па пајтоновац

Он је и писац и сценариста, глумац, цртач и сценограф, некадашњи студентски активиста, творац неких од незаборавних визуелних портрета виђених у играном филму. Тери Гилијам (1940) бунтовник и ироник, креативац без граница који је својевремено, 1964. године, напустио САД да би „уживао и стварао у Европи”, остаје заувек запамћен и као једини Американац у чувеној британској уметничкој групи званој „Монти Пајтон”. Памтимо га и по филмовима „Време бандита”, „Бразил”, „Авантуре барона Минхаузена”, „Фишер кинг”, „Страх и параноја у Лас Вегасу”, „12 мајмуна”, „Браћа Грим”...

На овогодишњем канском фестивалу, ван конкуренције, приказан је његов бајколики „Имагинаријум доктора Парнасуса”, о читав један век старом опсенару (лик др Парнасуса тумачи Кристофер Пламер) што има прелепу ћерку (Лили Кол) и магично огледало што машту претвара у стварност. Током снимања филма, изненада је преминуо Хит Леџер, један од главних глумаца, те су његов лик –захваљујући Гилијамовој машти, надоместили својим присуством Џони Деп, Џуд Лоу и Колин Фарел. „Имагинаријум доктора Парнасуса”, још током канског фестивала проглашен је за „овогодишњи биоскопски хит са великим потенцијалом”. Како било, тек Тери Гилијам је доказао да је још увек један од последњих апостола неухватљиве маште с којом упорно трансформише стварност, у намери и да коначно промени свет...

Пред гледаоцима је прича у којој се добро и зло боре за људске душе, коју је Тери Гилијам склопио у визуелну фантазију?

Ово и јесте производ моје визуелне имагинације, али је „Доктор Парнасус” и мој „Амаркорд” (Фелини, прим. аут.) и мој „Фани и Александар” (Бергман, прим. аут.). Коначно сам се вратио оном што најбоље знам – тоталној фантазији. Уђете ли данас у биоскопе, одмах вас са платна бомбардују трејлерима из „Трансформерса”, „Г. И. Јое” или „Харија Потера”, а не треба да будете много паметни да би закључили да сви они имају исте експлозије, исти микс звука, исти ритам. Дакле, све су то исти филмови и у њих се више не може веровати. Холивуд ово ради на исти начин већ 20 година, а ја их питам: „ Када ће се ово завршити?”.

Ви, дакле, поново нудите оно – А сада нешто сасвим другачије?

Без сумње! Осећам се као да нисам ја начинио овај филм, него неке чудне силе. Филм је сам по себи добио неки чудан, чак немилосрдан замах. Развијао се сам по себи, али су му изгледа биле потребне и неке људске жртве...

Мислите на изненадну смрт Хита Леџера током снимања овог филма?

Мислим и на то. То је био тежак ударац. Леџер је био уз овај пројекат од самог почетка. Још док смо снимали „Браћу Грим” једног дана ме је изненадио рекавши да је прочитао предложак сценарија за „Имагинаријум доктора Парнасуса” и дао ми до знања да би радо одиграо лик Тонија, махера сумњивог морала који умало да буде обешен. Мислим да људи још нису свесни колико је он био бриљантан. Био је безграничан. Био је у стању да се искрено „баци” на све са чим се други нису могли носити. Када су ме обавестили да је нађен мртав, помислио сам да је то још један од оних глупих штосева ПР-менаџера пред приказивање „Бетмен: Мрачни витез” у којем је он играо Џокера, као „џокера смрти”. И сада ми се чини да је његова смрт немогућа. Нека „клетва” је пратила снимање овог филма, јер је само два месеца после Леџера преминуо и продуцент Виљем Винс. Како у смрти увек постоји оно застрашујуће тројство, помислио сам да сам ја следећи. Неким чудом сам остао ту да испричам причу до краја.

Јесте ли помишљали да због свега што се десило прекинете снимање?

Не само што сам помислио, већ сам то и урадио. Знао сам да нећемо имати новца како би филм завршили употребљавајући специјалне ефекте који би надоместили Леџерово одсуство. Онда су уследили позиви Леџерових пријатеља и притисци продуцената да се филм заврши и да буде попут споменика његовим главним жртвама. Смислио сам ефекат магичног огледала, а Џони Деп, Џуд Лоу и Колин Фарел притекли су у помоћ да заврше оно што је Леџер започео.

У овој бајци о људским душама?

Када ме питају о чему је овај филм ја свима спремно одговарам: „Ово је филм о томе како ће људи из маркетинга морати веома тешко и напорно да раде!”. Шалу на страну, сматрам да су људи веома паметни уколико им скренете пажњу на прави начин. Овај свет је пун чаролија за оне који имају очи да виде. Ништа неће тако богато наградити такве очи као овај мој филм.

Иронија и самоиронија су очигледно још увек Ваше омиљене форме?

Свакако! Мишљења сам да је иронија најздравији вид погледа на свет и свакако најузвишенији вид хумора. Иронијом се може невероватно много постићи јер се идеје могу најбоље транспоновати. Ироничан поглед на дешавања спречава људе од евентуалних фрустрација због неисправних ствари којима овај луди свет заиста обилује. Свет је најсмешнија ствар коју је ико икада измислио. Једини бог у кога верујем је Бог Ироније.

У шта, осим ироније, још верујете?

Осим ироније, једина ствар у коју снажно верујем јесте креативност.

Признајем, ту сте стварно ненадмашни, али колико је то на цени?

Знам шта сте хтели да сугеришете. Тачно је, нисам примарно окренут заради. Верујем у то да је снимање филма уметнички процес. Наравно да у стварности то тако није. У стварности, прва ствар којој се приступа још пре потписивања уговора за снимање неког филма, јесте одређивање циљне групе гледалаца и дизајнирање производа зарад комерцијалног успеха. Једно филмско дело се изједначава са производом и то оним најобичнијим. То ми је страшно мрско и очигледно је да сам ван тренда. Ја верујем у стварање ради стварања.

У сваком Вашем филму има и помало носталгије?

Па, сваки филм је прожет носталгијом јер је саткан од делића мог живота. Лично сам фасциниран прошлошћу, циклусом живота и неумитношћу умирања. Још од своје дванаесте године размишљам о својој сахрани и епитафу: „Овде лежи онај који се смејао на све”.

Уместо за одлазак у Вијетнамски рат, својевремено сте се одлучили за креирање смеха у Европи, Лондону?

Ја сам часно отпуштен из војске САД, али сам издејствовао отпуштање на крајње нечастан начин. Дуга је то прича. У Европу нисам побегао због вијетнамског рата, већ сам желео да побегнем од Америке. Био је то период наглих промена, студентских протеста, антиратних демонстрација. Ми смо искрено веровали у промене за бољи свет, били смо против рата. А онда су почеле прве полицијске рације. Ми смо били „комунистички агитатори и пропалице који нарушавају јавни ред и мир и својим неразумним понашањем угрожавају највредније тековине САД”. Тако је тада о нама писао „Лос Анђелес тајмс”, а полиција нас окупирала колима, коњима, хеликоптерима. Тада сам одлучио да одем. Разочаран лицемерјем, знајући да је дах слободе само привид. Да сам остао, постао бих стопроцентни политички активиста.

А онда се догодио фатални сусрет са „монтипајтоновцима” и једна ненадмашна историја?

Не одмах. После мог узбудљивог аутостоперског периода и провода по Европи, накратко сам се вратио у САД. Бавио сам се свим и свачим, политичким цртаним филмовима, измишљањем слогана. Онда сам увидео да ми Европа веома недостаје, спаковао сам кофере, вратио се у Лондон и срео оне манијаке. Стварно су били сјајни! Ми смо били сјајни. И знате шта – учинили смо нешто и часно отишли у историју.