НИКОЛА САМАРЏИЋ

Будућност Србије политички профилишу функционално неписмени транзициони губитници, слободно се поистовећујући с порукама чији су садржаји далеко од демократских и либералних вредности. Системски успеси и опште слободе иначе досежу до граница просветитељства. Доминантне елите негују колективизме и у смислу сопствених уверења, и у служби демагошког популизма. Како пресећи тај зачарани круг?

Деца су у Србији брига беспомоћних родитеља и бедно плаћених, занемарених наставника. Колико девојчица основну школу заврши успешно овладавши имиџом проститутки са Ибарске? Дечацима су идоли бандити из читуље. Да ли родитељи прилагођавају децу изгледима да ће бити само послуга радикалским и домаћинским кабадахијама? Или ће се ипак пробити захваљујући најгорим људским особинама. Да ли се одвија подмукла, опасна мимикрија? Нису случајно наша деца на европском дну школских знања. Кад је школа на друштвеном дну. Србија је узалуд у неверици да је њена просечна памет испод европске и америчке. Била би слаба утеха позивање на биолошке последице ратова, геноцида, патњи и сиромаштва. Србија је имала и добре прилике, од којих је одустајала. Пропустила је и протекле, најбоље транзиционе године. И увек су се, на почецима новог пропадања, јављали забринути, јуродиви визионари, опомињући на завете предака, стварне или измишљене, и стање на периферијама националног колектива.

Синергија клерофашизма и неостаљинизма спутана је, срећом, напретком приватизације, али и механизмима клептократије који домаће пљачкаше уводе у системе развијеног света. У атмосфери обнове ауторитарног поретка, или његових важних садржаја, ЛДП је основана и у замисли да се друштво охрабри пред извесношћу сужавања државног интервенционизма. Држави, у том смислу, измиче и просветна политика, појавом приватних школа, и услед европских притисака да се усагласе школска и универзитетска начела и програми. О исходу текућих процеса најтачнији суд даће слободно тржиште капитала, рада и знања. Али ће и најлибералнија влада покушати да утиче на школску политику. Ако ништа друго, упркос одливу мозгова током деведесетих, Србији и њеним владама преостаће мало ресурса изузев људских.

Милијарду с којом није сигурна шта ће, влада би могла да уложи у нове генерације којима ће приближити високе технологије. Брз Интернет у сваку кућу и школу. Извор свих знања. Али је савремено знање пре свега умеће приступа обавештењима, умеће њихове организације, складиштења или тумачења, и умеће комуникација.

Под диктатом псеудотрадиционализма, друштво се отуђило од сопствене прошлости. Улога историје је и нека врста сећања на будућност. У години његовог јубилеја, требало би се запитати да ли је Тесла могао завршити као полицијски батинаш у Дрнишу. И да ли је заслужио да се његово име подмукло подметне за назив сурчинског аеродрома који је требало да понесе име Зорана Ђинђића. Тесла, међутим, није успео ни као Србин ни као Хрват, него одласком у језгро будуће глобалне заједнице. У непосредној будућности, тај свет и његова остварења Србија ће разумевати и усвајати у оној мери у којој она не допушта да постане православно-талибански Гулаг. Али због спорости реформи остају осујећена толика безимена и занемарена деца која имају право и на оне материјалне и духовне прилике које су доступне министрима, тајкунима и владикама.