Службено лице

Пред крај школске године у школама у Србији атмосфера постаје готово неподношљива: професори једва истрпе увреде ученика и ненајављене доласке родитеља у школу, а случајеви физичког обрачунавања што родитеља што ђака с наставницима постану познати у јавности тек када их неко „окачи” на Интернет. Најновији снимак начињен мобилним телефоном на Јутјубу, на којем ученик првог разреда средње школе у Сремској Митровици због лоше оцене из хемије напада професорку, поново је на светло дана изнео захтев да просветари добију статус службеног лица, али и питања зашто се о овом проблему ћути и ко је ту заказао – породица, школа или држава…

Захтев за статус службеног лица постао је актуелан прошле године када је ученик осмог разреда у новосадској Основној школи „Васа Стајић” усред часа насрнуо на наставницу ликовног васпитања и, према неким причама, запретио јој бацањем Молотовљевог коктела. Такође прошле године једна ученица ударилаје професорку мобилним телефоном. На Интернету својевремено је кружио видео-запис на којем је забележено како усред часа ученик вади нож иза леђа професорке.

Прошлогодишња анкета Форума основних школа показала је да је 70 одсто наставника трпело увреде или насиље ђака и њихових родитеља.

Боље обезбеђење у школама, заједно са детекторима за метал, многи су опет дочекали на нож. Камере у сваком ходнику, масовно уведене пре неколико година, такође не дају прави ефекат. Дисциплинске казне још мање: јединица из владања или пребацивање у другу школу ретко од насилника „створи” добро дете.

А шта је са статусом службеног лица? Оно што се заборавља, на шта је својевремено подсетио професор Факултета безбедности Милан Мијаковски – јесте да тај статус имају припадници полиције и сличних служби, који су у непосредном контакту с прекршиоцима закона. За разлику од њих, просветни, здравствени радници и други јесу повремено мета напада силеџија, али раде, пре свега, са „нормалним” грађанима. Осим тога, тај статус не подразумева само да неко буде заштићен од напада него и да има овлашћења за примену силе.

Сличан захтев већ смо чули и од здравствених радника, таксиста, радника градске чистоће и паркинг-сервиса, возача и контролора у градским аутобусима и све те приче делују уверљиво и људски… Па ипак, не може цела Србија да има статус службеног лица. Можда је зато једно од решења да сваки напад на просветног (или здравственог) радника буде оквалификован као кривично дело, односно да наставници добију конкретнију заштиту у кривичном закону.

У ишчекивању реакције државе, која по ко зна који пут демонстрира своју немоћ, можда је најбоље да свако крене од себе: родитељи да погледају снимке своје деце на Јутјубу, а наставници да науче како да реагују на бесног ђака. Ипак, они су одрасли.