Саманта Фокс

Политичари баш воле да се сликају, поготово с неким ко је млад, талентован и још je сопственом муком стигао до неког победничког трона, по могућству светског. А када се угасе камере, та слика је најчешће једино што држава уради за ове таленте. Погледајмо само Нађу Хигл и Милорада Чавића, генерације генијалаца Математичке гимназије или полазнике „Петнице” (да исте оне „Петнице” којој је пре неколико месеци држава „заврнула” па „одврнула” славину након жестоке реакције јавности).

Нико не зна колико још у Србији има Нађа, Милорада, Мина или Теодора о којима зна свет, али не и ми, и који су до своје медаље дошли уз пуно одрицања и потраге за спонзорима. Без муке нема науке, каже она народна, али ни науке без људи.

А званични подаци показују да је за последње две деценије из Србије отишло око пола милиона људи, од којих је сваки пети имао факултетску диплому. Уколико не нађе неко друго решење, то ће вероватно бити судбина и младог професора географије Дејана Божовића, коме је, за сада, једини гарантован посао – послужитељ на америчком броду. Он је само један од 1.000 стипендиста Фонда за младе таленте Министарства омладине и спорта, а у обавези је да пет година ради у Србији. У супротном, треба да исплати држави 300.000 динара. Лако условити, тешко реализовати. Јер посла, чак ни за таленте – нема, а држава мисли да је одрадила своје.

Е сад, тачно је да Србија има Фонд за младе таленте и читав низ стипендија и кредита за најбоље ученике и студенте, да је из републичког буџета издвојено 1,3 милијарде динара за запошљавање 10.000 младих приправника и да је посао нашло више од 7000, да је недавно покренута акција с циљем да „компаније и институције учествују у суфинансирању стипендиста, а да им заузврат понуде посао, праксу или неки други вид сарадње”…

Али тачно је и да Србија нема државну стратегију развоја високог образовања, да је на бироу тренутно 36.759 пре свега младих са факултетском дипломом и да се вапај за парама, ма колико гласан био, обично изгуби негде код контрааргумента да је већина основних и средњих школа у Србији грађена између два светска рата, да је опрема у њима стара неколико деценија, да још има школа без грејања, тоалета, библиотека и компјутера…

У закључку, рад с најталентованијима у Србији своди се на ентузијасте, а „одлив мозгова” се наставља.

Не цветају руже талентима ни у свету, али се они прате од вртића, компаније се о таленте отимају још у школи, постоји систем стипендија за оне који имају у глави, али не и у новчанику, а образовање је постављено као један од националних приоритета… Дакле, рецепт постоји, потребно је само мало добре воље и боље баратање рачунским операцијама приликом састављања буџета.

П. С. У случају да се неко пита где је овде Саманта Фокс, ево одговора: намера нам је била да привучемо макар једну особу која ће убудуће радије дрешити кесу због даровитог детета него због певачице заносних облина.