Samanta Foks

Političari baš vole da se slikaju, pogotovo s nekim ko je mlad, talentovan i još je sopstvenom mukom stigao do nekog pobedničkog trona, po mogućstvu svetskog. A kada se ugase kamere, ta slika je najčešće jedino što država uradi za ove talente. Pogledajmo samo Nađu Higl i Milorada Čavića, generacije genijalaca Matematičke gimnazije ili polaznike „Petnice” (da iste one „Petnice” kojoj je pre nekoliko meseci država „zavrnula” pa „odvrnula” slavinu nakon žestoke reakcije javnosti).

Niko ne zna koliko još u Srbiji ima Nađa, Milorada, Mina ili Teodora o kojima zna svet, ali ne i mi, i koji su do svoje medalje došli uz puno odricanja i potrage za sponzorima. Bez muke nema nauke, kaže ona narodna, ali ni nauke bez ljudi.

A zvanični podaci pokazuju da je za poslednje dve decenije iz Srbije otišlo oko pola miliona ljudi, od kojih je svaki peti imao fakultetsku diplomu. Ukoliko ne nađe neko drugo rešenje, to će verovatno biti sudbina i mladog profesora geografije Dejana Božovića, kome je, za sada, jedini garantovan posao – poslužitelj na američkom brodu. On je samo jedan od 1.000 stipendista Fonda za mlade talente Ministarstva omladine i sporta, a u obavezi je da pet godina radi u Srbiji. U suprotnom, treba da isplati državi 300.000 dinara. Lako usloviti, teško realizovati. Jer posla, čak ni za talente – nema, a država misli da je odradila svoje.

E sad, tačno je da Srbija ima Fond za mlade talente i čitav niz stipendija i kredita za najbolje učenike i studente, da je iz republičkog budžeta izdvojeno 1,3 milijarde dinara za zapošljavanje 10.000 mladih pripravnika i da je posao našlo više od 7000, da je nedavno pokrenuta akcija s ciljem da „kompanije i institucije učestvuju u sufinansiranju stipendista, a da im zauzvrat ponude posao, praksu ili neki drugi vid saradnje”…

Ali tačno je i da Srbija nema državnu strategiju razvoja visokog obrazovanja, da je na birou trenutno 36.759 pre svega mladih sa fakultetskom diplomom i da se vapaj za parama, ma koliko glasan bio, obično izgubi negde kod kontraargumenta da je većina osnovnih i srednjih škola u Srbiji građena između dva svetska rata, da je oprema u njima stara nekoliko decenija, da još ima škola bez grejanja, toaleta, biblioteka i kompjutera…

U zaključku, rad s najtalentovanijima u Srbiji svodi se na entuzijaste, a „odliv mozgova” se nastavlja.

Ne cvetaju ruže talentima ni u svetu, ali se oni prate od vrtića, kompanije se o talente otimaju još u školi, postoji sistem stipendija za one koji imaju u glavi, ali ne i u novčaniku, a obrazovanje je postavljeno kao jedan od nacionalnih prioriteta… Dakle, recept postoji, potrebno je samo malo dobre volje i bolje baratanje računskim operacijama prilikom sastavljanja budžeta.

P. S. U slučaju da se neko pita gde je ovde Samanta Foks, evo odgovora: namera nam je bila da privučemo makar jednu osobu koja će ubuduće radije drešiti kesu zbog darovitog deteta nego zbog pevačice zanosnih oblina.