Рачуни без крчмара

У Србији увек од муве направимо слона, а слонове доживљавамо као муве. Док смо глобалну економску рецесију дочекивали као да се ради о маленој незгоди из комшилука, резултате недавних локалних избора на Вождовцу и у Земуну доживели смо као светски догађај. То указује на извесну дезоријентисаност наше политичке елите, која аутистично сабира и одузима, док читавом систему прети урушавање уколико се не пронађу одржива решења за безброј проблема.

Стога, уместо да се једни радују резултатима поменутих локалних избора, да би други због њих лупали главу, ваљаће и једнима и другима да учине све како би се нашој целокупној политичкој елити вратио легитимитет. То је могуће учинити стриктним поштовањем демократских процедура и формирањем стабилних већина у локалним срединама у којима се гласало, јер ће грађани тешко опростити бесконачно прегањање око постизборних комбинација, а тек би драстично на њихову вољу утицао поновни излазак на биралишта услед немогућности да се конституишу локалне власти. Препрека за такво „идеално” решење је тврдоглавост извесног броја политичких актера који проблему локалних избора и конституисања локалних власти приступају као да се ради о изборима за генералног секретара УН, па тако брже-боље декламују са ким никада не би у коалицију. Тако ДСС неће са ДС-ом, СРС неће са СНС-ом, Г17 плус се опако љути ако ДС буде ишао са СНС-ом, и све почиње да личи на тужну историју изневерених и трагичних љубави где су више бесни једни на друге они који су до јуче били заједно (ДСС, ДС), односно (СРС, СНС), или они који су и сада „у вези” (Г17 плус, ДС), него они који никада нису били блиски (ДС, СНС).

Све то бираче збуњује и тера их у апстиненцију, што се посебно десило реформски оријентисаним гласачима који више нису могли да поднесу читав галиматијас дешавања у ономе што се некада одмила називало „демократски блок” који се, уместо да се умножава и расте, дели попут једноћелијских организама. Успех „напредњака” на овим локалним изборима мање је њихов лични и страначки успех, а више је то неуспех реформски оријентисаних странака да изведу на изборе своје бирачко тело, што им се десило баш због тога што су почели и превише да личе на своју антиреформску опозицију. И то је намирисао Млађан Динкић, стари мајстор политичког тренутка, који је простом боксерском логиком закључио да ако почињеш да губиш на поене, мораш да нокаутираш свог противника пре истека свих дванаест рунди те је стога и подигао толику фрку око Вождовца и Земуна, као да се ради о Бриселу и Вашингтону. Али такво, у суштини, исправно размишљање, нажалост може резултирати рђавим последицама, јер читаву нашу политичку елиту ставља у пат позицију у којој нико ни са ким не може. Што је још горе, увезивањем локалног нивоа са оним државним и условљавањем локалних коалиција оним републичким, и обрнуто, политички живот се дестабилизује, јер се локалним срединама онемогућује да саме бирају најбоље људе за те средине, независно од бирократских централа, што додатно изазива неповерење грађана према политичким странкама. Стога је Драган Марковић, звани Палма, предузетник из Јагодине, одржао сасвим пристојно предавање колегама о томе да су локална и државна политика различите ствари чиме је заслужио почасну титулу доктора политичких наука. Суштина је једноставна – „локални шерифи” не би требало да се мешају у стратешка државна питања од највећег значаја растачући саму државу, али ни држава не треба да се меша „локалним шерифима” у њихов прашњави посао бриге о локалним заједницама, које не занима ни Бајден, ни Путин, ни Кофи Анан, већ само то да им деца буду у миру и здрављу, сита и безбедна.

научни сарадник у Институту друштвених наука