Обама се спрема за Москву

Прошле недеље руски председник Дмитриј Медведев задовољно је у Јекатеринбургу ћаскао са иранским колегом Махмудом Ахмадинежадом. Сусрет двојице поменутих, одржан на маргинама самита држава чланица Шангајске организације за сарадњу (ШОС), ни по чему се није разликовао од других сличних догађаја. С тим што је размена пригодних речи овај пут подразумевала и честитке домаћина иранском шефу државе на управо извојеваној изборној победи. И мада су, свега који дан касније, западни, а пре свега европски, званичници Ахмадинежадов тријумф довели озбиљно у сумњу, Москва је остала при своме. За Кремљ је Техеран превише важан савезник да би му се држале било какве лекције.

Али док је руски став очекивани израз постјељциновске прагматичности и стратешког интереса, видљива опрезност у понашању администрације новог председника САД Барака Обаме тешко да би могло да се уклопи у препознатљиву шему америчке спољне политике. Обама је, наиме, и свету и својим најближим сарадницима јасно ставио до знања да овај пут нема намеру да се залеће. Уплитање Америке у деликатне догађаје на терену у који су упрте очи целокупне светске јавности могло би, како је сам навео, иранским властима да послужи као додатни мотив, па и изговор, у обрачуну са неистомишљеницима.

Оправдана уздржаност

У таквој атмосфери председник САД спрема се на пут у Москву. Наглашена помирљивост, објективно, потпуно изван контекста „заштите америчких националних интереса у иностранству”, није међутим без основе. Иран, свакако, није питање које се прелама преко ноћи, а ехо актуелних збивања одзвањаће, мање или више, и наредних неколико месеци. Али зато већ за две недеље, тачније од 6. до 8. јула, први амерички црни председник путује у Москву, „на белег” Дмитрију Медведеву и Владимиру Путину. На агенди предвиђених разговора Иран није на првом месту. Претичу га: обострана потреба за смањењем броја нуклеарних бојевих глава, спорни план о размештању америчке противракетне одбране у Европи, ширење НАТО-а на традиционално руски стратешки простор, енергетска безбедност Старог континента... У том контексту поједини аналитичари Обамин пут у Русију квалификују чак као – први одлазак на „територију непријатеља”.

Нема сумње да ће московски разговори бити, пре свега, фокусирани на смањење нуклеарних арсенала две силе. Актуелност овог питања намеће чињеница да договору СТАРТ-1 (Споразум о смањењу стратешког наоружања), који су још осамдесетих година прошлог века утаначили тадашњи председници САД и СССР-а, Роналд Реган и Михаил Горбачов, 5. децембра истиче „рок употребе”. Уочи јулског сусрета у руској престоници преговарачи изражавају спремност да наставе путем својих претходника, па чак да учине и неки додатни напор, али позиције више нису исте. Нуклеарна технологија одавно није привилегија само најмоћнијих. Поседују је многе земље, па чак и неке које не крију да су спремне да, зарад одбране сопствених интереса, заиграју на карту нуклеарног сукоба. А у том смислу Американци, дефинитивно, имају више проблема од Руса.

Сем тога, смањење нуклеарног арсенала тешко да данас може да буде питање за разговор само две велике силе. Наведимо само један пример: САД никада нису дизале глас против нуклеарног наоружавања Израела, док, са друге стране, Русија нуклеарним горивом снабдева Иран. А управо између ове две земље напетост је врло близу отвореног сукоба. Како ће реаговати Вашингтон и Москва уколико на релацији Техеран–Тел Авив, уместо вербалних оптужби, једнога дана почну да лете ракете са атомским главама, и да ли ће и у таквој ситуацији бити спремни да наставе „стратешки плес удвоје”, или ће у ту игру позвати и остале?

Деликатан „пут на исток“

За претходну причу директно се везују планови САД да у Европи, дакле што даље од сопствених граница, изграде антиракетни одбрамбени штит. Подсетимо, оправдање је заштита од иранских пројектила. Русија, међутим, такве намере третира као отворену претњу својој безбедности. Дмитриј Медведев зато каже да предстојећи сусрет у Москви неће имати смисла, а будућност СТАРТ-а ће остати сасвим неизвесна, уколико Американци не одустану од претварања Пољске и Чешке у пуке војне базе.

Слично је и са ширењем НАТО-а на исток. Мада је Вашингтон Украјини и Грузији, на известан начин, ставио до знања да би њихово учлањење у алијансу у овом тренутку донело више штете него користи, Москва тражи више. Премијер Владимир Путин је недавно без имало увијања саопштио да су две бивше совјетске републике руска интересна сфера и да ту западњаци, једноставно, немају шта да траже.

Обамина мука је, међутим, у томе што би пристајањем на, објективно сасвим оправдане, захтеве Москве додатно нарушио ионако климави имиџ најмоћније силе на свету. То му земљаци сигурно не би опростили. За црног председника „пут на исток” сигурно неће бити посут ружама.