Имовина није светиња

Да ће остати без својих акција, Љубинка Пешић је схватила истог тренутка кад јој је поштар на кућну адресу донео коверту у којој се налазила понуда за преузимање „Апатинске пиваре”. Наиме, понуђач -„Interbrew Central European Holding” одлучио се да заокружи своје, иначе већинско, власништво и преузимањем још 0,99 одсто акција малих акционара целу фирму узме у своје руке. Понуда је тако срочена да ће Љубинка, без обзира на то што је намеравала да своје акције остави деци у наследство, морати да их прода већинском власнику.

Слична писма – понуде стижу ових дана на адресе многих грађана Србије који се у списковима власника српских компанија воде као мали акционари.

– У року од три недеље, против воље и права, мораћу да продам акције по цени од 7.001 динар. А ако на то не пристанем, понуђач ће ми насилно одузети оно што је моје власништво и избрисати ме из Централног регистра. Зар је могуће да неко мени и преосталим малим акционарима може да одузме или отуђи нашу својину? – питала се Љубинка.

Како ствари стоје – изгледа да може. И то по закону. Наиме, чланом 34. Закона о преузимању акционарских друштава („Службени гласник РС” 46/2006) предвиђена је могућност принудне куповине, где се наводи да понуђач који је стекао најмање 95 одсто акција циљног друштва може да преузме преосталих пет процената власништва.

Према речима Драгијане Радоњић-Петроњић, из брокерске куће „M&V Investments”, њене колеге из „КБЦ секјуритис”, преко кога се обавља преузимање, не раде ништа лоше, нити су се овим нашли са друге стране закона.

– То је нешто што се у теорији тржишта капитала зове „squeeze out”, што буквално преведено са енглеског значи – истискивање. У овом случају реч је о истискивању малих акционара како би већински власник могао да концентрише своје власништво и лакше управља целом имовином – објашњава наша саговорница и додаје да то није изум српског тржишта капитала, већ да је то правило које се примењује свуда у свету.

Негде је, додаје, тај праг преузимања спуштен на чак 90 одсто. Без обзира на законске одредбе, питали смо стручњаке ко у оваквим случајевима штити мале акционаре који имају право да одлучују о својој приватној својини.

Милко Штимац, председник Комисије за хартије од вредности, иако истиче да његов посао јесте да штити приватно власништво, ма колико промила оно износило, каже да је у овом случају реч о „преписивању међународног права”.

– Све то има смисла и та правила су успостављена тамо где је акционарство много развијеније. Циљ овакве законске одредбе јесте концентрација власништва, али и смањене трошкова предузећа. Замислите неку велику светску компанију чијих на пример један одсто акција држи 100.000 акционара. Колико је само кошта окупљање скупштине акционара, на пример. Оваквим законским одредбама се омогућава ефикасније пословање већинског власника – објашњава Штимац.

На питање зашто већинском власнику смета неко ко има једва један одсто акција, кад ионако нема право управљања, Штимац одговара да постоје неке ситуације у којима може да дође до ометања у пословању.

– Много је јефтиније фирми да буде затворено, него отворено друштво, односно да се повуче са берзе. У таквим ситуацијама може да се јави проблем, јер мањински власници могу да онемогуће већинском да то учини. Кад је такав однос снага, мали акционари у свету чак немају ни право на дивиденде. Јер, нелогично је да неко ко има 90 одсто фирме, на пример, највећим делом сам себи уплати дивиденде. Тај новац се улаже у производњу. С друге стране, онај ко има свега неколико одсто акција не губи ништа. Једноставно може да узме новац и купи акције неке друге фирме – објашњава Штимац.

На питање зашто сада многа предузећа бирају баш тренутак у коме је тржиште капитала пало за 70 одсто, а акције готово обезвређене, Штимац одговара.

– Е, то је тржиште. Свако следи свој интерес. Сад је такав тренутак – каже наш саговорник.

Економиста Горан Николић истиче да се у овом случају мањински власници штите ценом, која се формира на законом предвиђен начин.

– Новац ће им, пристали на продају или не, свакако лећи на рачун – истиче он.

На сугестију да су још нека велика предузећа у последњих неколико месеци, откако криза дрма Београдску берзу, објавила сличне понуде за преузимање акција, Николић одговара готово идентично као Милко Штимац.

– Из угла предузећа, то је потпуно логичан потез. Ако је тржиште капитала дотакло дно, онда је за већинског власника најисплативије да акције купи онда кад су најјефтиније. Проблем је, међутим, што у таквој ситуацији, мали акционари немају избора. Такав је закон, а понуђачи се у овом случају понашају у складу са законом. Прописи не могу да предвиде ломове на тржишту капитала, а очигледно је да велике компаније сада то користе – каже Николић.