Жикина кућа спокоја

Ваљево – Као и већина старачких домова тако је и "Кућа добра Деспотовић" смештена на периферији града. У живописном селу Попучкама надомак Ваљева, на породичном имању др Живорада Деспотовића. Дом је почео да ради пре годину дана и први је у приватном власништву на простору Колубарског округа. Дом може да прими 26 корисника од којих је већина у поодмаклој старости и са свим проблемима које она носи. Многи су у ову комфорну и топлу кућу дошли да на достојанствен и човеку примерен начин нестану са овог света, али показало се, за кратко време, да много више њих доживи такву трансформацију да их родбина напросто не може препознати.

У Жикину и Мирину кућу, како подстанари воле да кажу, стигли су из Америке, Швајцарске, Црне Горе, Крагујевца, Обреновца, Лазаревца и целог ваљевског краја. Од домаћина сазнајемо да су у питању Срби и Роми који су део радног века провели негде у иностранству с неодољивом жељом да старе дане "крцкају" у домовини.

– Није то само једини разлог, јер ова врста смештаја и услуга у иностранству јако много кошта. Право богатство. Иначе, у овој кући, односно дому, на снази је старо медицинско правило: да се људима прилази са оне стране која никога не боли. Мислим и на кориснике као и на особље које их негује. То стално наглашавам својим сарадницима, јер без тог правила нема равнотеже.

С друге стране, ово није стационар нити болница већ овде људи остају до краја живота и због тога стварамо атмосферу проширене породице, односно некаквог мини града у којем свако има своју позицију. И најмањи кутак унутар дома је покривен видео-надзором што значи да је ситуација контролисана и без изненађења – објашњава др Деспотовић.

Без обзира на присуство и ангажовање одређеног броја стално и повремено запослених, "Кућа добра Деспотовић" је породични бизнис у који су, поред власника, укључени његова супруга Мира као и синови лекар Радивој и пољопривредни инжењер Божидар. Наш домаћин се сагласио с тим, али је у исто време поскочио са столице обративши се речима да верује да ће лист "Политика" бити један од првих који за писање о раду дома неће тражити новчану накнаду.

– Нисам могао претпоставити шта ће се све дешавати с рачуницом када сам почео да радим. У јавности постоји мишљење да ако један корисник за боравак плаћа 400 евра месечно мени остају велике паре. Рачуница говори да ако ту суму поделите она дневно износи 1.100 динара по кориснику за смештај, исхрану, грејање, одржавање и даноноћно бдење над њима уз накнадне издатке за запослене и обавезе према држави. Када све то намирим мени остају мрвице. Оно што ме је посебно изненадило и погодило јесте то да за годину дана у ову кућу нико није донео ни јабуку. Од невладиних организација, донатора и државе ни трага ни гласа. Нико за празник да нам пошаље честитку као као да овде бораве ванземаљци. Сви нас гледају споља а помоћ и подршка о којој говорим није потребна мени, већ установи. Овде је живот и стварност, али то нажалост осим мене и мојих сарадника нико не примећује – вели др Деспотовић.

Наш домаћин уз ову резигнацију није после годину дана рада истакао белу заставу. Напротив, чини озбиљне и видљиве напоре на увећању капацитета и стварању нових садржаја за још пријатнији боравак корисника. При том нас подсећа на једну мудрост која је иначе и нека врста његовог животног креда а која вели: "Дан што га човек поклони другом није губитак, већ добитак". Пуних 12 година у његовој кући у Попучкама бесплатно је било смештено 17 избеглих лица с подручја Словеније, Хрватске и БиХ. Тада су и постављени темељи данашње "Куће добре Деспотовић" која има све предуслове да постане – предобра!

--------------------------------------------------------------------------

Смех и сузе

У беспрекорно чистим и опремљеним двокреветним собама с централним грејањем, купатилом и телевизором, као и укусно сређеним заједничким просторијама, наизменично се смењују смех и сузе. Од корисника међу којима најстарији има 90 а најмлађи 70 година, како нам је речено, то није никакво изненађење. Иванка Смиљанић, из околине Љига, прича да је у Аризони (САД) провела 18 година и када је осетила да је године притискају категорично је затражила од деце да старост проведе у неком од домова у Србији. Каже да се није покајала што је топлину нашла код др Жике.

Беба Јеремић, из Ваљева, бивша службеница "Крушика", вели да јој је жао што раније није дошла у дом и ослободила децу силних обавеза и малтретирања.

Доктора машинства Арсенија Спасића, из Цетиња, затекли смо како прати пренос из Народне скупштине. Одмах је угасио телевизор и замолио да пажљиво прочитамо текст који га је навео да крене у акцију помоћи једној тешко повређеној девојци из Грчке.

Док смо одлазили Михајло Мићић, који је дуже време живео и радио у Паризу, на француском језику питао је у којим новинама ће изаћи прича о "Кући доброј Деспотовић"...