Тајни живот Ђардина

До последњег тренутка држано је у тајности шта ће британски уметник Стив Mеквин приказати у павиљону Велике Британије на овогодишњем Бијеналу у Венецији. Британци и овог пута одлучују да на најславнију светску смотру савремене уметности, баш као и на претходно издање, пошаљу уметника овенчaног славном Тарнеровом наградом (пре Меквина представник је била контроверзна Треjси Емин).

Пред британским павиљоном редови, заказују су термини гледања Меквиновог филма. Нема привилегија чак ни за директора лондонске Тејт галерије Николаса Сероту, као ни за кустосе Музеја модерне уметности у Њујорку. Сви у ред!

Стив Меквин није занимљив само зато што је „тарнеровац” већ и зато што у својој биографији има уписану и „Златну палму” на фестивалу у Кану (2007) за најбољу камеру у ангажованом у филму „Глад”.

Британски павиљон у венецијанским Ђардинима претворен је за ову прилику у биоскопску салу у којој пратимо получасовни уметнички филм Стива Меквина под називом „Ђардини”.

Ђардини какве не познајмо. Атмосфера током зимских месеци када нема бијенала, нема уметника, претапања на десетине различитих језика, елитизма, ексцентричности,  шаренила и вреве радозналих посетилаца... Ђардини у меланхоличној кишној атмосфери, пси који њушкају око павиљона, кишне глисте и инсекти у фокусу објектива, блиски сусрети у ноћним сатима...

Уместо интервјуа на овогодишњем венецијанском бијеналу Стив Меквин пристаје на затворену конференцију за новинаре, пред неколико представника медија. Присутни смо захваљујући Британском савету у Београду.

 „Овакав филм планирам пет година. Али веома ми је било важно место где ћу га снимити. Када сам први пут дошао у Венецију, знао сам да сам нашао право место. И да није било позива на Бијенале ове године, вероватно га не бих ни урадио.

„Ђардини су једино место на свету где национализам и уметност егзистирају заједно. То је место где је шест месеци у години присутна уметност, а осталих шест није. Када дођете овде зими, када нема људи, нема изложби, Ђардини изгледају као напуштено гробље”, каже Меквин.

У Ђардинима се од 1895. године одржава Бијенале савремене ликовне уметности. У овом пространом венецијанском парку изграђенo је у ту сврху 30 националних павиљона. Прва је то учинила Белгија (1907), а потом и остале, пре свега велике светске , тада колонијалне силе.

(/slika2)Филм „Ђардини” је сниман током десет дана у фебруару и марту. Аутор открива за већину од нас непознату, скривену страну познатог  јавног простора. Романтичан, лирски и меланхоличан, Меквинов филм пројектује се као диптих. У кадровима су два хрта која роваре по смећу између павиљона, једна старица која вуче пијачни цегер, геј парови који се састају у мраку, звук црквених звона, али и одјек навијачке песме са стадиона, за коју уметник каже да звучи као диван и грандиозан мушки хор.

 Меквин свесно уводи драмске моменте и ликове, укључујући и сопствено појављивање.

„Пси су реалност, и старица која пролази је реалност. Она има 92 године и ту пролази сваког дана да би хранила мачке.  Пси су напуштени хртови о којима брину милостиви, иначе би били мртви. Они су као духови који потцртавају напуштеност овог места у периоду када је снимано. Уводим драмске моменте јер ја нисам документариста, ја сам правио уметнички филм”, категоричан је Меквин.

Свет инсеката који живе у Ђардинима био је посебно фасцинантан оку Меквинове камере, као и упечатљива сцена када сунце над лагуном нестане под најездом грандиозног крузера „који према целом граду делује као џиновски кит”, каже уметник.

Стив Меквин је уметник познат по специфичним угловима у које поставља камеру. За њега не постоје ограничења када је реч о употреби камере.

„Идеја да се камера постави у непознату позицију везана је за језик филма. Биоскоп је наративна форма и пoстављањем камере у различите углове ми испитујемо да ли је нарација истовремено и начин погледа на свет”, изјавио је Стив Меквин.

Овај уметник рођен је у Лондону (1969) где је завршио Голдсмит колеџ. Меквиново  стваралаштво одликује разноликост медија – филм, фотографија и скулптура, мада је језик филма основа његове уметности. Настављајући своје образовање у Њујорку, у школи за образовање професионалних редитеља, Меквин је напушта после годину дана „фрустриран мањком слободе у експериментисању”.