Тарзанов еротски плес у води, без цензуре

Специјално за „Политику” из Париза

Ускоро стогодишњак, Тарзан остаје јунак за сва времена. Недвосмислено, уверава у то велика изложба посвећена том универзалном миту у париском музеју првобитне уметности „Ке Бранли“ (16. јун – 27. септембар 2009). Смотра приказује бројне аспекте рађања легенде о човеку мајмуну, „рођаку“ Моглија, Ромула и Рема, претечи суперхероја урбаних џунгли, Бетмена и Супермена.

„Тарзан омогућава да се разуме како настаје један човечански мит; он је велика мешавина елемената узетих из маште и из стварности. Тарзан је лик супротан роботизованим суперхеројима који су се појавили у исто доба. Он је савршен представник русоовских теза о човеку који није обесприрођен”, тумачи комесар изложбе, антрополог Роже Буле.

Рођен под пером америчког писца Едгара Рајса Бероуза (1875–1950), године 1912, када је овај објавио „Тарзана међу мајмунима“, легендарни јунак отеће се, касније, свом творцу.

Егзотичности фреске о Тарзану доприносе животиње из његовог света, почевши од гориле високе два метра на уласку у необичан, кружно постављен изложбени простор, да би се посетилац, уз књишку, филмску и стрип причу о Тарзану срео и са крокодилом, лавом, или пантером. Када је звук у питању, може се чути како шума дише, али и Тарзанов славни крик, рањив и застрашујући, истовремено. Амбијент је допуњен многобројним предметима из колекције афричког одељења „Музеја Бранли“.

Ко је, заправо, Тарзан? Како бисмо га описали? Најбржи кроки, и вероватно најраспростањенији клише, био би: човек џунгле који се кроз шуму пребацује уз помоћ лијане, има верног друга, шимпанзу Читу, и једног дана среће жену по имену Џејн Паркер, коју осваја незаборавном, полунемуштом реченицом „Ја Тарзан, ти Џејн“. Али, та слика нема готово ништа заједничко са Бероузовим јунаком. У 26 његових романа посвећених Тарзану, нема ни речи о Чити, Џејн не постоји. Сам Тарзан је енглески аристократа, полиглота који је говорио десетак језика, међу њима енглески, француски, латински и – језик мајмуна. У почетку се звао Џон Клејтон III, или лорд Грејсток, а у афричкој џунгли се обрео са родитељима, које су напали велики мајмуни Вазири. Касније ће добити име Тарзан које на језику горила – Бероуз је саставио и енглеско-мајмунски речник од 250 речи – значи „бела кожа“.

Мање атрактиван од наслова изложбе („Тарзан!“), њен колико провокативан, толико и енигматичан поднаслов „Русо код Вазира“ указује на залеђе мита о лепом, неукротивом и непобедивом атлети. То залеђе је природа, у свој својој чистоти и невиности, онако како ју је видео Жан-Жак Русо (1712–1778) записавши како „природа чини човека срећним и добрим, док га друштво изопачава и чини јадним“. Бероузов Тарзан инкарнира нетакнуте и цивилизацијом неупрљане људске вредности. Као, како би се данас рекло, еколошки јунак брани џунглу, бори се против ловаца на животињске трофеје, против кријумчара слоноваче, али и трговаца робљем. Бероуз за свог јунака каже да „поседује стоицизам животиње и људску интелигенцију“, као и да „размишља о крхкости границе између примитивног и цивилизованог“.

Тарзанов изумитељ није, иначе, ногом крочио у Африку. Праколевку човечанства „додирнуо” је једино на Светској изложби 1893. године, у Чикагу, већ тада урбаној џунгли, од које је очито зазирао.

Био је под утицајем Чарлса Дарвина (1809–1882) и његове теорије о еволуцији. Бероузов биограф, аутор књиге „Тарзан заувек” Џон Талиаферо, сматра да се у Бероузовом делу могу наћи премисе расизма јер је Тарзан белац увек играо на негативну димензију небелих друштава, где су „црнци уопште узевши празноверни, а Арапи похлепни”.

Иако је Бероузова прва књига о Тарзану до данас преведена на 56 језика, а све заједно продате у петнаест милиона примерака, јунак није стекао планетарну славу захваљујући тим романима, већ пре свега филмовима и стриповима, а понешто и небројеним телевизијским серијама. Тарзана је, заправо, отелотворила седма уметност. На филмском платну, од периода немог филма, па преко незаобилазних интерпретација бившег шампиона у пливању Џонија Вајсмилера (играо га је 12 пута, а њему дугујемо и фамозни, истина у студију миксовани, Тарзанов крик), Тарзан среће Џејн, прихвата једно дете, одлази у Њујорк, бори се против нациста, усваја Читу…

У том делу изложбе, посетиоци могу да виде одабране инсерте из филмова о Тарзану. Прилика је то да се баци поглед и на једну цензурисану, еротску сцену из филма „Тарзан, човек мајмун” из 1932. године, где се Тарзан (Вајсмилер) и нага Џејн (Морин О’Саливан, мајка Мије Фароу) упуштају у изузетно сензуалан плес у води.

За популаризацију Тарзана преко стрипа заслужан је, посебно, Барн Хогарт (1911–1996), чије су славне илустрације Тарзана стављене публици на увид.

Изложба о архетипу популарних јунака говори, на свој начин, и о феномену културне индустрије, што је прича за себе. А то што се наш јунак, Тарзан човек и Тарзан мит, нашао у музеју, не значи никако да је мртав. Пре да је постао део баштине. У сваком случају, у париском музеју првобитне уметности, истом оном којем је чувени француски антрополог стогодишњи Клод Леви-Строс даривао бројне предмете донете са егзотичних експедиција, изгледа као код куће.