Припитомљени Кременкови љубимци

Коначно су стигли у Београд диносауруси – или, како кажу да се правилно каже, диносаури. Наш природњачки музеј и удружење Grupo Cultural из Аргентине месецима су припремили и најзад отворили велику изложбу – пројект „Диносауруси Аргентине – џинови Патагоније”, коју је диљем света већ видело милион људи и која ће овде потрајати наредних седам месеци. Четрдесет експоната, петнаест различитих врста скелета и делова скелета, јаја, гнездо младунаца, отисци стопа, све наравно, извините што разбијамо илузију, реплике. Оригинали су исувише вредни и исувише компликовани за транспорт, декомпозицију и рекомпозицију.

Нема сумње да је реч о још једном спектаклу на тржишту спектакла – у који су одавно већ и науке ушле пратећи „духовну ситуацију времена”. Ради се о добро осмишљеном мултимедијалном проводу који има палеонтолошку потку, али има и „пратеће садржаје” који ће монструме са поставке приближити деци и нестрпљивом нерву савремене јавности.

Ничег лошег у свему томе нема на први поглед, а опет, за једно на дискриминацију осетљиво чуло, за, рецимо, доследне поборнике заштите права животиња, макар и оних изумрлих, има ипак нечег неопростиво вулгарног у самој идеји експонирања остатака животиња (да ли бисмо волели да нас тако излажу?) и у нашој сувереној равнодушности према њима, у нашој аналитичкој знатижељи којом мислимо да их почаствујемо пажњом ходајући између њих. Та перспектива која провоцира наш стид може бити лековита, може довести у питање предрасуде наше, људске врсте, које диносауруси можда и више него друге животиње могу да ставе на кушњу.

Нама су, наравно, сви они мање-више исти. Нама су и све животиње на неки начин исте; ми их, како је приметио Дерида, све сврставамо у „животиње” или у „животињу”, чиме већ потиремо оне бездане разлике између врста.

 Али као и са осталим актуелним „животињама”, и диносауруси су између себе бескрајно различити, и велики и мали, и биљоједи и месоједи, и лаки и тешки, и рогати и плочасти – дало би се дуго набрајати – и сви имају своју историју, своје порекло, своју причу, своје златно и своје опадајуће доба, свој крај. Благодарећи знаменитом зоологу Ричарду Овену, 1841. године су добили своје име. Deinos saurus у преводу значи „страшан гуштер”. Наше разумевање њихове врсте је временом напредовало и до средине прошлог века само нас утврђивало у убеђењу да је реч о страшним рептилима, који као савршено прилагођени предатори царују својим, царују читавим тадашњим светом. Тада, у мезозоику, када је свет био готово потпуно другачији, пре свега знатно топлији, њихова прича бива доминантна прича, доминантна историја, а сисари, по свој прилици и (нешто као) човек, постоје али немају никакву историју, никакав развој, већ живе у сенци ових боље адаптираних створења – која му данас (морају да) изгледају фантастично. И то ће потрајати свих 170.000 милиона година, све док – Хегел је био у праву – један животни лик не ишчезне и не отвори простор за нови.

Нама је, можда и природно и само по себи разумљиво, управо то најинтригантније и некако најбитније, то да ни нас не би било без њих, односно без њиховог краја, и можда тек у безгласној слутњи још и то да иста судбина, као тренутне господаре Земље, може и нас да сачека. Иста судбина, већ утолико што сазнајемо да је и доба диносауруса почело онако како се и завршило, нечим што веле да се у историји Земље готово законито одиграва сваких петсто милиона година: катаклизмом, катастрофом.

Елегантни џинови

Претходни период, перм, окончава се највећим масовним изумирањем у историји планете – верује се да је нестало око 95 одсто животињског света на тада једином Земљином суперконтиненту, Пангеи – али после којега је у првом периоду мезозоика, тријасу, преосталих петодсто животињског света имало и искористило читаву планету само за себе. Природа тада пре свега с диносаурусима искушава размеру и прикладност животиња: копном ходају највећа створења које је Земља икада видела, да би са протоком времена, у другом и нарочито у трећем периоду мезозоика који се зову јура и креда, величина почела да се прожима суптилитетом, елеганцијом, лепотом, рафинираношћу.

 Јаких и лаких костију, моделовани да буду брзи и предузимљиви, усправног хода чак, избалансираног додуше репом, диносауруси су имали елегантно држање, наспрам кога су друге животињске врсте изгледале незграпно.

Укратко, прилагодивши се и владајући целокупним својим околишем, они су у своје време били најуспешније животиње, врхунац еволуционог развоја.

Пре око 65 милиона година, у климаксу своје моћи, диносауруси међутим на још увек мистериозан начин ишчезавају и од свог рода остављају иза себе једино птице. Најраспрострањенија али не и једина теорија јесте да је, скупа са још најмање 65 одсто тадашњег живог света, и њих збрисао пад огромног метеорита на полуострво Јукатан у Мексику, који је подигао толики облак прашине да је задуго онемогућио светлост сунца, последично фотосинтезу биљака, а онда и прехрану биљоједа... Било како било, дошао је крај једног периода, почео је кенозоик, почело је „доба сисара”, које још увек траје.

„Дино” је невин

Једна врста сисара, могло би се рећи, опасно прети да данас, у свом добу, по други пут убије диносаурусе. Можда је у извесној мери и неизбежно да они накнадно доживе судбину оних животиња са којима људи живе. Готово све оне су нас испрва страшиле, а онда смо их припитомили или локализовали, прогнали у резервате.

У сваком случају, учинили смо их доброћудним и/или потчињеним. Записи о грандиозним створењима или о њиховим остацима још из библијских, па и они сасвим научно интонирани из модерних времена, опчињени су пре свега њиховом величином и моћи. А онда је ту од недавно стављена у погон она проверена стратегија којом ћемо језу и величину пацификовати у основи расистичким сентиментализмом, врстизмом, дискриминацијом која различите врсте живота ставља у подређени положај и функцију нас. После застрашене фасцинације, и але из прошлих времена почели смо накнадно да третирамо као кућне љубимце или сморене примерке егзотичних створења по зоолошким вртовима.

Данас је тај културни образац увелико индустријализован и утолико предвидив. Нешто се могло назрети већ у оним духовитим апликацијама савремених људских односа на свет праисторије (која је, наравно, за нас увек време пре нашег) у „Кременку”, у оним упрезањима диносауруса у продуктивне праксе човека.

Али са Спилберговим „Парком из доба јуре” више није било сумње где ће завршити диносауруси, односно њихов симболички садржај. Секуларизована научна фантастика постаје историјска бајка. Безбројне играчке, фигурице, видео-игрице у којима се симпатични „Дино” препоручује својом невином незаштићеношћу смењује и далеко надмашују оне дистинктивне и истовремено идентификацијске преокрете које је такође однедавно са филмског платна амбивалентно производила сензитивност из забити у цивилизацију нахрупелог нежног џина Кинг Конга.

До краја доведено опсенарство холивудизације би, међутим, истовремено могло да отвори простор оним другачијим увидима који би происходили из доласка, односно одговарајућег дочека диносауруса; њихова до карикатуре заоштрена слика би могла бити и прилика за једну њихову недириговану и тако рећи (само)критичку рецепцију.

Та рецепција би морала, као и сваки значајан продор у сазнања света и нас самих, бити превасходно антинарцистичка.

Насупрот понижењу кривотвореног одомаћења, кроз диносаурусе би могла да се појави и некаква сугестија не само о нашој пролазности него и о оној немисионираности о којој њихов крај може да посведочи. То да се апокалипса већ одиграла, и то не једном, и да ће се по свој прилици одиграти опет, те да је упркос томе свет преживео, да крај једне врсте није и крај света, па да то важи и за нашу врсту и за наш свет, говори о оним мање антропоцентричким перспективама које Стивен Гулд настоји да развије спуштајући се до бактерија, до њихове историје која је неупоредиво дуговекија и од историје диносауруса и од историје човека, историје живота који непрекидно траје од када је настао на Земљи и која сада осветљава ирелевантност или не-толику-релевантност какву себи и својим месним почецима и крајевима придајемо у историји света.

А онда, колико год штетило психичком комфору, насупрот (п)осматрању диносауруса као сада и просторно и временски некако (пре)далеке, несводиве и неугрожавајуће егзотике, пронаћи се у њима. Не само у оном смислу у којем се тај израз понегде колоквијално користи – у смислу да смо, само сада као врста а не као окоштавању склони појединци, оматорели и да смо близу краја. Него, најзад и још горе (шта год иначе причали креационисти), у смислу депатетизоване, добро одмерене „контингенције”, у смислу да смо лако могли уопште и не бити. А да би свет и даље мирно, вероватно још и мирније, постојао. Можда траг те интуиције избија и у оној продукцији која је камуфлира. Наслов трећег наставка анимираног блокбастера „Ледено доба” исти је као и новинских наслова који најављују тек отворену београдску изложбу: „Диносауруси долазе”.

Како ћемо их дочекати, и у првом и у другом и у сваком случају, изгледа да пре свега зависи управо од тога колико озбиљно схватамо њихов „долазак”.