Самоникли

Подвизима у Дебрецину Милорад Чавић поново је постао наш љубимац. Са две златне медаље на Европском првенству у малим базенима вратио нам је веру да, ето, можемо да будемо и најбољи. Тим успесима сврстао се раме уз раме с Новаком Ђоковићем, Јеленом Јанковић и Аном Ивановић, тениским звездама које су нам улепшале ову годину.
Нажалост, сви они су самоникли. Да су производ система, прсти једне руке не би били довољни да набројимо све наше шампионе.
Данашње српске спортске узданице су резултат, углавном, улагања родитеља. Чавић је рођен у Америци, тамо и живи, и наш спорт га је - добио на поклон. Срећна околност је била и што га је још као пионира запазио директор Пливачког клуба Партизан Петар Поповић и омогућио му да има код кога да дође у постојбину.

Спортови којима смо се донедавно дичили или су нас разочарали (кошарка, рукомет и фудбал) или, ако су још у врху, стрепимо за њихову будућност (ватерполо и одбојка).

Будућност имају деца чији су родитељи спремни да по цену највећих одрицања и ризика улажу у њих. Наравно, тако нешто је могуће у спортовима као што је тенис, где кад-тад могу да врате уложено и све зависи од њих самих, то јест тамо где се надмећу појединци.

У екипним спортовима, међутим, самосталним радом не може ништа да се постигне, јер су тамо потребни и саиграчи. А и у њих неко треба да улаже, затим да их уиграва, развија им колективни дух, итд. То ниједан појединац не може ни да финансира, ни да води. То може само систем иза кога ће у потребној мери да стоји држава.

Код нас је стари систем замро, а нови, бар кад је спорт у питању, није створен. Дечји спорт није исплатив, али без њега неће бити ни олимпијских шампиона. Таленте треба неко да открива, међутим, ко да даје паре за стручњаке, чији ће рад да донесе плодове тек кроз десетак година, а и то - можда. А кад нека надарена генерација и закорачи у сениорску конкуренцију, ко да дочека могуће успехе екипе. Сигурније је продати их одмах, него ризиковати да се види шта ће да донесе сутра.

Екипни спортови траже стадионе и дворане. Код нас ретко ко и размишља о изградњи савремених, функционалних спортских објеката. А они су неопходни не само у Београду, него и широм земље, јер деце надарене за спорт има од Врања до Суботице и од Дрине до Старе планине.

То није крај отежавајућих околности. Ми смо, као јавност, гладни успеха у спорту, можда и зато што нам недостају у другим делатностима, а као навијачи смо веома нестрпљиви и хоћемо победе одмах.

Чим неко постигне неки леп резултат заволимо га и хвалимо на сва уста. Ако не оствари оно што желимо просто га заборавимо.

Чавић је и за то пример. Када је пре четири године у Даблину, на истом такмичењу какво је било сада у Мађарској, постао светски рекордер и европски првак и вицешампион, преко ноћи нам је постао мезимац. Тапшали смо га по рамену, слали му честитке и - то је све што су добили - и он, и пливање. После тога смо га готово заборавили. А онда је дошао Дебрецин и поново смо га открили. Али, за олимпијску медаљу треба много више од тога.