Министарска батина

Инспекција у хладњачама. Гору поруку инвеститорима, приватним предузетницима и пословним круговима у земљи и иностранству држава, односно министар пољопривреде, није могла да пошаље.

Шта ће држава у приватним хладњачама? Да заврће руке и уши приватним предузетницима-власницима хладњача који имају неки спор са произвођачима малина. Уместо да тај пословни спор буде решен механизмима (невидљиве руке) тржишта, појавио се министар с веома видљивом државном батином и нескривеном претњом да ће инспекција „средити” те тајкуне по хладњачама, такорећи нову ледену мафију.

Већ неколико година пред бербу малина или усред ње на потесу Ваљево–Ариље усијавају се односи између произвођача и откупљивача (власника хладњача), једни другима прете, тврде пазар и сакупљају навијаче из државних и лаичких структура а на крају ипак броје велике новце. Безброј пута до сада поновљено је да држава с тим спором нема никакве везе, да је то пословни однос две привредне групације чије пословање диктира тржиште. И сваки пут нађе се неки државни чиновник жељан славе и моћи да се погрешно умеша и – поквари утисак о Србији као држави која ствара и промовише тржишну економију.

Ако је већ желео да остави утисак државне бриге за малину, уместо слања инспектора да се смрзавају у хладњачама, актуелни министар пољопривреде могао је да предложи влади да се држава појави као играч на тржишту и парама из буџета откупи сав (или највећи део) род овог воћа по цени коју траже произвођачи малина. Онда би држава могла те малине да замрзне, од њих направи џем и њиме храни (на пример) војску, извезе га или понуди Уједињеним нацијама као хуманитарну помоћ. То је једина улога државе у тржишној економији. Све друго је етатизам и популизам – гурање државе у послове који јој не припадају и потреба министра да се допадне широким народним масама.

Гаф са слањем инспектора у ариљске, ивањичке, пожешке и ваљевске хладњаче није једини испад те врсте актуелног министра пољопривреде који се већ доказао као противник тржишта и заштитник народа. Не тако давно сметали су му тајкуни који су приватизовали пољопривредне комбинате, затим тајкуни који су купили млекаре („монополисти”), па тајкуни који имају млинове и мућкају с ценом пшенице („картел”) и сада власници хладњача (ваљда опет тајкуни) који, наводно, мешетаре с малинама.

Министар ваљда не треба да буде само популаран, него и успешан. Актуелни српски министар пољопривреде је популаран, али српска пољопривреда је у све лошијем стању. Зато уместо, што прети, министар би морао да почне да штити (и брани) пољопривреду онако како доличи држави чија је амбиција да има тржишну економију.