Бескорисни бојкот

Српски полицајци јужно од Ибра послушали су сугестију владе бившег премијера Војислава Коштунице и годину и четири месеца сложно бојкотовали КПС, али ни они, ни Срби на Косову и Метохији ни Србија од тога нису имали никакве користи. Напротив, чињеница да су на крају ипак морали да одустану и да се врате у састав косовске полиције више погодује косовским властима него српској страни.

Случај са бескорисним бојкотом Косовске полицијске службе прави је пример готово драматичне неспремности владајућих структура у Београду да, пре него што повуку неки потез, начине озбиљније анализе његових краткорочних, средњорочних и дугорочних последица и реално процене сопствене могућности и домете. Уместо тога велика пажња се посвећује тренутним ефектима и проценама могућих дневних медија и политичких опонената на неку одлуку.

Подсетимо, одлука о повлачењу српских полицајаца донета је у фебруару прошле године, само неколико дана након једностраног проглашења независности. Она је била израз потребе да се снажно стави до знања српско противљење независности, али и да се домаћој јавности покаже да су власти одлучне у намери да заштите територијални интегритет Србије.

У том тренутку нико из владајућих структура се није, макар не јавно, питао да ли је реч о сврсисходном кораку и да ли Србија и косовски Срби имају снаге да истрају.

Нису то учинили ни тадашњи коалициони партнери у Коштуничиној влади, ДС и Г17 плус. Када су, пре годину дана, те две странке и коалиција око СПС-а формирале нову владу нису покушале да преиспитају одлуку о повлачењу српских полицајаца, вероватно страхујући да би могле да буду оптужене да признају самопроглашену независност.

Полицајци су се вратили тек након што је постало јасно да ће дефинитивно остати без посла и да ће безбедност и одржавање реда у српским општинама постати ствар албанских полицајаца. То се, наравно, могло претпоставити и у тренутку када је доношена одлука о њиховом повлачењу, али тренутна политичка клима била је исувише набијена емоцијама, а и за прагматичност није било места.

Након свега стиче се утисак да се српска политичка елита и даље рађе бави дефинисањем жеља и емоцијама и бусањем у патриотска прса него планирањем потеза које вуче. Стратегије у случају српских полицајаца на КиМ заправо и није било. Одлука о њиховом повлачењу била је изнуђена, баш као што је изнуђена и одлука о њиховом повратку. Тако се догађа да ситуација контролише нас, а не ми ситуацију.

Поводом очигледног гафа са повлачењем и повратком српских полицајаца корисно би било подсетити да народ не бира власт да би она свакодневно подилазила емоције нације и угађала јој. Вође се бирају да би водиле нацију, а то подразумева и доношење непопуларних одлука за које је потребно преузети одговорност.