Шампиони и претенденти

Прошао је „Ролан Гарос”, пролази и Вимблдон. Наше тениски јунаци су устукнули далеко од борби за трофеје на два угледна турнира, а ми смо поново генерали после њихових изгубљених битака. Уместо дојучерашњег дивљења Новаку Ђоковићу, Ани Ивановић и Јелени Јанковић и несвакидашње опијености „белим спортом”, све се чешће гребе испод површине њиховог тениског битисања не би ли се пронашли главни узроци њихових пораза, јер нам, тобоже, више не испуњавају срца радошћу.

Да се разумемо. Није циљ овог текста да се стане у непримерену одбрану наших спортских узданица нити да буду прекорени они који њихове неуспехе прихватају с омаловажавањем и неукусом, а има и таквих.

Наши самоникли тенисери су били досегли неслућене висине. Унели су нам бадњаке среће у домове, подигли опојни национални понос и, како се то каже, постали најугледнији амбасадори наше земље у свету. Дошло је, изгледа, време да се као истински поклоници спорта помиримо с тим да је више нема романтизма српског тениса. Ђоковић, Ивановићева и Јанковићева су се наједном, после великих успеха, нашли укљештени између окрутних стега професионализма и неписаног правила да је теже остати на врху него надирати ка њему.

Нове околности су их затекле баш када се од њих очекивало да дубоко уклешу своја имена у зидове славе. Ивановићева се још није опоравила од посрнућа после величанственог тријумфа на „Ролан Гаросу” и краткотрајног запоседања првог места светске листе прошле године. Јанковићева је после победа на три турнира узастопце концем претходне сезоне избила на чело и као водећа је почела ову годину, али је брзо потиснута. Ђоковић је тек ретко деловао у атомском ритму којим се стуштио до престола на Међународном првенству Аустралије прошле године. Биле су то њихове најбоље игре којих се већ присећамо с носталгијом.

Њих троје су били деца феномена који су задивљени и зачуђени страни медији означили као „српска тениска револуција”. Једе ли и та револуција своју децу?

Неко је савршено приметио да се у највећим тениским храмовима беспрекорно успоставља граница између шампиона и претендената. Ђоковић је у Вимблдону био само претендент, Ивановићева и Јанковићева и мање од тога. Због оне логике спорта, ловоров венац ће још једном непогрешиво бити стављен на друге главе, најбоље и најзаслужније.

И сада, кад је и после овогодишњег Вимблдона остала празнина, треба ли изгубити веру у наше тениске асове. Наравно да не, али ни они не треба да губе веру у себе, већ да уче на сопственим грешкама и заблудама. И да се угледају на доказане шампионе... Ваљда се тада Ђоковићу неће поновити да, како је изјавио после пораза против сјајног Немца Томија Хаса у четвртфиналу, осети засићеност тенисом као између тријумфа на завршном турниру у Шангају прошле године и припрема за Међународно првенство Аустралије на чијем је трону био.