Šampioni i pretendenti

Prošao je „Rolan Garos”, prolazi i Vimbldon. Naše teniski junaci su ustuknuli daleko od borbi za trofeje na dva ugledna turnira, a mi smo ponovo generali posle njihovih izgubljenih bitaka. Umesto dojučerašnjeg divljenja Novaku Đokoviću, Ani Ivanović i Jeleni Janković i nesvakidašnje opijenosti „belim sportom”, sve se češće grebe ispod površine njihovog teniskog bitisanja ne bi li se pronašli glavni uzroci njihovih poraza, jer nam, tobože, više ne ispunjavaju srca radošću.

Da se razumemo. Nije cilj ovog teksta da se stane u neprimerenu odbranu naših sportskih uzdanica niti da budu prekoreni oni koji njihove neuspehe prihvataju s omalovažavanjem i neukusom, a ima i takvih.

Naši samonikli teniseri su bili dosegli neslućene visine. Uneli su nam badnjake sreće u domove, podigli opojni nacionalni ponos i, kako se to kaže, postali najugledniji ambasadori naše zemlje u svetu. Došlo je, izgleda, vreme da se kao istinski poklonici sporta pomirimo s tim da je više nema romantizma srpskog tenisa. Đoković, Ivanovićeva i Jankovićeva su se najednom, posle velikih uspeha, našli uklješteni između okrutnih stega profesionalizma i nepisanog pravila da je teže ostati na vrhu nego nadirati ka njemu.

Nove okolnosti su ih zatekle baš kada se od njih očekivalo da duboko uklešu svoja imena u zidove slave. Ivanovićeva se još nije oporavila od posrnuća posle veličanstvenog trijumfa na „Rolan Garosu” i kratkotrajnog zaposedanja prvog mesta svetske liste prošle godine. Jankovićeva je posle pobeda na tri turnira uzastopce koncem prethodne sezone izbila na čelo i kao vodeća je počela ovu godinu, ali je brzo potisnuta. Đoković je tek retko delovao u atomskom ritmu kojim se stuštio do prestola na Međunarodnom prvenstvu Australije prošle godine. Bile su to njihove najbolje igre kojih se već prisećamo s nostalgijom.

Njih troje su bili deca fenomena koji su zadivljeni i začuđeni strani mediji označili kao „srpska teniska revolucija”. Jede li i ta revolucija svoju decu?

Neko je savršeno primetio da se u najvećim teniskim hramovima besprekorno uspostavlja granica između šampiona i pretendenata. Đoković je u Vimbldonu bio samo pretendent, Ivanovićeva i Jankovićeva i manje od toga. Zbog one logike sporta, lovorov venac će još jednom nepogrešivo biti stavljen na druge glave, najbolje i najzaslužnije.

I sada, kad je i posle ovogodišnjeg Vimbldona ostala praznina, treba li izgubiti veru u naše teniske asove. Naravno da ne, ali ni oni ne treba da gube veru u sebe, već da uče na sopstvenim greškama i zabludama. I da se ugledaju na dokazane šampione... Valjda se tada Đokoviću neće ponoviti da, kako je izjavio posle poraza protiv sjajnog Nemca Tomija Hasa u četvrtfinalu, oseti zasićenost tenisom kao između trijumfa na završnom turniru u Šangaju prošle godine i priprema za Međunarodno prvenstvo Australije na čijem je tronu bio.