Pouke s Vimbldona

Dok su nam na Vimbldonu, na kojem tek slede odlučujući mečevi, ostali još samo Nenad Zimonjić i dvoje juniora, shvatamo koliko smo bili naivni u našim nadanjima. Očekivali smo mnogo. Već su bili viđeni susreti Ane Ivanović i Jelene Janković s vimbldonskim šampionkama sestrama Vilijams iz SAD, kao prvim ozbiljnijim preprekama, a priželjkivan je finale između naših najboljih teniserki, prvog i drugog nosioca.

Novak Đoković nas je na pet prethodnih turnira za „gren-slem” uverio da do svog minimuma – polufinala stiže gotovo rutinski, zajedno s dvojicom najboljih igrača na svetu Švajcarcem Rožeom Federerom i Špancem Rafaelom Nadalom, kojima je prvi pratilac na svetskoj rang-listi. Voljom žreba, protivnik u nesuđenom polufinalu ove godine je trebalo da mu bude švajcarski as, suvereni vladar na najčuvenijem teniskom travnjaku od 2003. Najveće pokriće za velika očekivanja svakako je bio trijumf Ivanovićeve na „Rolan Garosu”, kojim je ubedila teniski svet da je stasala za najvrednije trofeje.

Neskriveno smo se nadali i većem usponu nego prošle godine, pa je samim tim i razočaranje bilo veće. Jer, i Ivanovićevu i Jankovićevu je povukao vrtlog autsajdera, a Đoković je izgubio od Safina čiju je briljantnost odavno prekrio zaborav. Čak je s ukusom razočaranosti ispraćen i Tipsarević, iako je zablistao ponovo, ali sada usamljen među našima. Kad su se pred njim otvorile neslućene visine, poklekao je pred Nemcem Šitlerom (32 godine), najstarijim učesnikom osmine finala u obe konkurencije.

I sada, kad je ovogodišnji Vimbldon samo gorka uspomena, pusta, prohujala želja za još jednom neizmernom radošću, razočaranje zbog neslavnih igara naših tenisera preti da ode u krajnost. Ne priznajući da se na najstarijem od četiri najveća turnira „belog sporta” oduvek dešavaju zgode i nezgode, da njegovu slavnu istoriju decenijama podupiru i mali poput Kineskinje Dženg, koja je izbacila Ivanovićevu u trećem kolu, a sada je u polufinalu, da je to šansa za vaskrs prežaljenih kao što je Safin i poslednji udarac veterana kakav je Šitler, skloni smo i da uzroke posrtanja tražimo van vimbldonskog polja.

Ima teniskih velikana kojima je Vimbldon zauvek ostao nedosanjani san. U čuvenom kompleksu nalazi se i teren koji je prozvan „groblje favorita” kao svojevrsni simbol najsurovijeg čistilišta „belog sporta”. I u tome je njegova veličina. Neko je savršeno primetio da neodoljivi centralni vimbldonski teren, istinski teniski hram, nepogrešivo razdvaja šampione od pretendenata. Baš zbog toga nam je nada bila naivna. Naše teniske uzdanice tek treba da uklešu svoja imena na zidove slave, a iz ovogodišnjeg kraha da izvuku naravoučenije.

Bilo je legendi, ali je iznad vrata crkve u vimbldonskom kompleksu isklesano „Bog je stvorio Federera”. Ta oda petostrukom uzastopnom pobedniku trebalo je da bude i poruka Đokoviću da barem uoči Vimbldona ne ocenjuje njegovu igru kao ranjivu. Bar još ne…