Слатка иронија живота

Од нашег специјалног извештача

Карлове Вари – После четири деценије одсуства, славни чешко-амерички редитељ Милош Форман, поново је снимио филм у родној земљи и на матерњем језику. Јучерашња светска премијера „Добро плаћене шетње” у почасном програму 44. Фестивала у Карловим Варима, био је прворазредни догађај испраћен овацијама.

Реч је о филму насталом према истоименом музичком позоришном хиту, који су за потребе Семафор театра, још 1965. године, на сцену поставили Јиржи Сухи и Јиржи Шлитр и на којем су одрастале генерације чешке публике. Форман је својевремено са Јаном Рохачом (1966) снимио и телевизијски римејк мјузикла, пре две године га је поново поставио и на сцену прашког Националног театра на основу чега је и настала ова најновија филмска верзија.

Легендарни редитељ рођен је 1932. године, родитељи су му страдали у Аушвицу, завршио је Филмску академију у Прагу, а филмовима „Црни Петар” (1963) и „Љубави једне плавуше” (1965), Форман је у чешку кинематографију увео специфичан стил комедије којој је, у основи, и данас остао веран.

Током 1968. године, после уласка трупа Варшавског пакта у Праг, напустио је своју земљу и отишао у САД где је брзо постао познат и цењен. Први амерички Форманов филм био је „Свлачење” (1971), а затим су уследили „Лет изнад кукавичјег гнезда”, „Коса”, „Регтајм”, „Амадеус”, „Народ против Ларија Флинта”, „Човек са Месеца”, „Гоја”... У разговору за „Политику”, Форман говори о добрим, старомодним причама, повратку у Чешку и филмовима које је снимао у Америци, присећа се свог последњег сусрета са мајком и открива корене чешког талента за смех... 

Многи су се својевремено бринули шта ће бити са филмом у овом – новом миленијуму и какве ће се промене десити. Шта Ви мислите, шта нам је ова нова филмска ера донела?

Много новог технолошког развоја, новина у начину снимања филмова и преношења слике до гледалаца... Али, оно што се није променило и што ће се тешко променити јесте потреба за добром причом, што увек значи и следеће – потребу за старомодном причом.

Је ли и прича из филма „Добро плаћена шетња” баш таква – добра што заправо значи старомодна?

Она је помало и носталгична, наравно. Одједном сам се вратио у своју земљу после четрдесет година одсуства, одједном сам поново био млад. Када сам поново чуо невероватно леп језик писца Јиржија Сухија, сећања су почела да се враћају, ја сам почео да се враћам сам себи. Овај филм пре свега значи повратак у тренутак.

Само неко ко много воли Праг може тако да приступи снимању града, као што сте то Ви учинили у овом филму?

Волим Праг, увек сам могао да га осетим иако сам, пре поласка на студије филма, у њему боравио само једном и то веома тужним поводом. Било је то 1942. године када сам, заједно са ујаком Болеславом и братом Павелом, стигао у тадашње здање Гестапоа како бих своју мајку видео први и последњи пут, пре њене смрти у Аушвицу.

Она је била ухапшена и одведена у логор иако није била Јеврејка?

Тачно, она је једноставно једног дана, заједно са још десет жена које су куповале у истој продавници у Чеславу, била одведена и затворена. Све су жене убрзо биле пуштене осим моје мајке. У мојој породици се дуго сматрало да разлог за то треба тражити у једном догађају још из 1926. године, када је у кући мојих родитеља на спавању и доручку, боравио један Немац који је радио на земљи. Касније се он вратио као официр Гестапоа и сасвим је могуће да је, видевши име моје мајке на листи ухапшених жена у себи помислио „Некада сам служио код ових бедних људи”. Сасвим је могуће да је то било разлог што је једино поред имена моје мајке ударио печат на којем је писало оно чувено „Повратак непожељан”...

Често кажете да волите да снимате филмове о отпадницима друштва јер знате шта то значи, с обзиром на то да сте искусили живот у тоталитарном режиму. Да ли је то разлог што стварајући дуго у Америци Ви заправо трагате за отпадницима америчког друштва? Значи ли то да тамо ипак уживате у већим слободама?

Америчко друштво је можда слободније од неких других, али није потпуно слободно друштво. Дакле, имате много разлога да волите и поштујете људе који су у стању да систем „избаце из седла”.

Попут краља порно часописа Хестлера или Ендија Кафмана којима сте посветили филмове „Народ против Ларија Флинта”, односно „Човек са Месеца”?

Оба ова лика су већа од живота. Изазов је причати приче о оваквој врсти људи, необичним момцима, али ипак „политички коректним”. Критицизам није разлог што снимам филмове, али знам да ако ствари радим исправно, ако филм снимам исправно, критика ће бити унутра. Дубљи поглед у друштво ће такође бити тамо.

Чини се да волите филмске портрете, биографске филмове каква су ова два али и „Амадеус” и „Гоја”?

Мишљења сам да је сваки филм у основи биографски, само што је понекад реч о биографији какве истините личности, а некад измишљених људи. Свака личност има своју причу, своју „биографију” чак и када је она чиста фикција.

С обзиром на сопствену биографију, сматрате ли себе отпадником?

Никада нисам сматрао да имам довољно храбрости да будем отпадник у политичком смислу, али поштујем оне који ту храброст поседују и снимам филмове о њима.

Публика у мојој земљи је у једној анкети прогласила Ваш „Лет изнад кукавичјег гнезда”, једним од најбољих филмова 20. века. Шта се у међувремену променило у Вама? Да ли се и Ваша „шетња” исплатила?

У време када сам снимао тај филм, уживао сам у слободи да говорим како желим и снимам филм какав желим. Пре тога сам живео у репресивном комунистичком режиму. Међутим, „Лет изнад кукавичјег гнезда” управо и говори о репресији друштва. Иронија живота да ми као индивидуе не можемо да живимо сами. Ми креирамо друштвене институције да нам помогну да живимо и ми их плаћамо. Када све на крају саберете, схватите да сте ухваћени у мреже институција које сте сами створили. Институције нас поседују, коначно, и плаћају да бисмо били послушни и покорни. А да ли се исплатила моја „шетња”? Ипак јесте, постао сам нешто паметнији.

Шта Вас тера на смех? Шта све може бити предмет филмског смеха?

Волим чак и глупе шале, смејем се неспоразумима. Све може бити предмет смеха осим насиља над недужним људима. У Чешкој је хумор традиција и то кроз историју. То је био начин преживљавања мале земље у средишту Европе, окружене моћним суседима који су увек покушавали да је окупирају. Против тога се не браниш пиштољима и пушкама, већ ако желиш да преживиш мораш да научиш да се смејеш стварима и догађајима.

Јесу ли исту лекцију научили и Ваши синови Петар и Матеј?

Наравно да јесу, смехом се баране чак и од мојих идеја! Петар ми је као редитељ асистирао током снимања „ Добро плаћене шетње”, а Матеј је радио дизајн сцене. Њихова је идеја да овај популаран комад, пре две године поново поставимо на сцену прашког Националног театра као смешну џез оперу. Такав је и филм.