Седми јул

Народи који заборављају или ниподаштавају прошлост осуђени су на неизвесну будућност. Спадају ли и Срби међу такве народе, питање је које се с правом може поставити, и то управо поводом 7. јула, датума који за неке грађане ове земље представља историјски чин, а за друге  погубну вододелницу која траје до данас. Јер, 7. јула 1941. године, у Белој Цркви, устаници са Жикицом Јовановићем Шпанцем на челу убили су двојицу жандарма који су покушали да их разоружају. Србија је годинама тај дан прослављала као свој Дан устанка народа и народности. Учињено је то и јуче, али много скромније него раније, у Белој Цркви и на Фрушкој гори, код споменика „Слобода”. Окупили су се преживели борци и антифашисти да подсете на допринос народа Србије заједничкој победи над фашизмом, али и на актуелност антифашистичких идеја и данас.

Однос према овом датуму и догађају који се одиграо у Белој Цркви с разлогом може послужити само као повод за питање – како се Србија данас односи према својој антифашистичкој прошлости. Да ли се поноси немерљивим доприносом који је дала победи над фашизмом, или ту славу препушта другим народима који су имали много мању улогу у антифашистичкој коалицији?

Одговор је, нажалост, поражавајући. Протеклих година, када је цела Европа славила победу над фашизмом, Србије и српских представника на тим прославама није било. Ми смо се и даље бавили и још се бавимо откопавањем и затрпавањем гробница, теретом подела на четнике и партизане кога никако да се ослободимо. Није представника Србије било ни у савезничким колонама, ни на стратиштима да одају почаст стотинама хиљада невиних жртава фашистичког зла. А Србија управо спада међу земље које су понеле највећи терет у отпору окупатору, како људским жртвама тако и у материјалним добрима. Може ли се то – и сме ли се – заборавити, прећутати? Може ли идеолошка и политичка острашћеност, подела на четнике и партизане, на комунисте и антикомунисте, поништити непобитну историјску чињеницу о огромном доприносу грађана Србије победи над фашистичким злом.

Наравно, историја једне земље не почиње и не завршава се једним датумом, био то 7. јул или неки други, нити би грађани требало да се деле и свађају због тога. Историја је много комплекснија и чини је низ више битних и мање битних догађаја по којима се препознајемо ко смо и шта смо, одакле смо кренули и куда идемо.

Година 1941. само је једна карика у ланцу ослободилачких и родољубивих традиција народа и народности Србије, традиција које баштинимо и на које можемо бити поносни. Погрешно је изрицати судове само на основу једног догађаја и једног хица. Пресудно је оно што се потом догодило. А догодио се оружани отпор народа који је довео до ослобођења земље. Нису га изборили ни четници ни комунисти – већ управо родољуби и антифашисти којима је слобода била важнија од свих идеолошких премиса.