Ивковић пред промоцијом

Као што је "Политика" прва објавила, у Кошаркашком савезу Србије (КСС) постоји сагласност око тога да Душан Ивковић (64) треба да буде селектор државног тима. Сигурно је да има оних који су "дубоко у себи" против његовог доласка – јер би с њим био прекинут начин рада који им одговара – али тешко је поверовати да ће се усудити да јавно дигну глас против њега. Пре свега, јер не би могли да нађу доказ да он није најбоље решење. Друго, зато што се боје његове реакције. Данас у 10 часова Радна група КСС ће разговарати с Ивковићем о могућности да преузме репрезентацију до Олимпијских игара 2012. у Лондону. Генерални секретар КСС Предраг Бојић, члан Радне групе, изјавио је да се нада да ће "преговори са Ивковићем бити успешни".

Теоретски, репрезентација би могла да добије селектора пре Нове године, пошто је скупштина КСС заказана за 27. децембар. Брзина промена у КСС највише ће зависити од те скупштине од које Радна група очекује да усвоји њена три предлога. Један се односи на управни одбор КСС (проширење са 13 на 15 чланова и оснивање петочланог извршног одбора), други – на Стручни савет (поделио би се на два савета – један би се бавио општим кошаркашким проблемима, надлежност другог би биле све националне селекције) и трећи – на Професионалну лигу Србије (клубови би сами организовали своје такмичење, независно од КСС).

Очигледно је да ће темпо промена у КСС много зависити и од тога да ли ће Ивковић бити селектор. Тренутно само он може да буде гаранција да ће се прекинути с погубном пркасом рада, у којој је тренерска професија обезвређена а селектор осуђен да има краћи век од најјевтинијих патика. Ако ставимо по страни то да је он један од најбољих тренера на свету, врло је важно истаћи и то да њему нико не би могао да саставља тим, још мање да га уцењује, а камоли да га "избрише к`о гумицом".

Постоји много разлога зашто је он право решење. Пре свега, могао би потпуно да се посвети репрезентацији, пошто није клупски ангажован, друго – неутралан је (ништа не дугује ни клубовима ни појединцима), треће – државни тим би с њим имао неупоредиво бољи третман на важним такмичењима, четврто – државни тим би имао услове какве заслужује, пето – све националне селекције би најзад биле под једном капом, шесто – тренерска струка би добила третман какав заслужује... Мада је националној селекцији много помогао када јој је било најтеже (1995), радећи као волонтер (једини у модерној ери који је иза себе оставио успешног наследника), он и данас истиче да много дугује репрезентацији. То би могло да буде одлучујуће за његову коначну одлуку. Зато је данашњи састанак један од најзначајнијих у последњих неколико година.