Бука и бес генерације

Карлове Вари – Један од такмичарских филмова у прилично јакој овогодишњој конкуренцији програма „Источно од Запада”, јесте и дебитантски дугометражни играни филм „Ђавоља варош” сценаристе и редитеља Владимира Паскаљевића. Урбана црна комедија о стању нације што чека у предворју Европске уније и „ужива” у благодетима такозваних демократских промена, показала се као универзално прихватљива, и, чини се, нарочито примамљива западњачком делу фестивалске популације.

Сасвим је могуће да су овакви гледаоци у „Ђавољој вароши” препознали и извесну сличност са Тарантиновим „Петпарачким причама” и то не само због мозаичке структуре филма, већ и због самих филмских ликова. Ни за једног од њих, ни у „Ђавољој вароши” се не може рећи да је позитиван.

Паскаљевићеви јунаци су ликови који на трагикомичан начин одражавају нашу реалност. Девојчица која жели да игра тенис, али нема за то новца, мајка-интелектуалка која спрема по кућама новопечених богаташица да би ћерки омогућила релативно нормалан живот, бизнисмен-повратник из иностранства који не може да се навикне на чудан начин пословања у својој земљи, тајкунска деца, „спонзоруше”, нервозни таксисти који се у све разумеју и којима су сви други за све у животу криви, тајкуни који мисле да могу све… Једном речју – галерија чудака, сумњивог морала, који верују да живе нормално и чине добро.

Радња „Ђавоље вароши” смештена је у један једини дан током којег се судбине јунака укрштају и неочекивано повезују, кроз низ фрагмената уз помоћ којих Паскаљевић слика фреску данашњег Београда. Поглед на њу је брутално директан, без увијања и довијања. Такав је и ауторов језик – експлицитан. По много чему сличан оном којим говори његова генерација филмских редитеља, чије ћемо филмове од јесени гледати у домаћим биоскопима, а из којих извире генерацијска бука и бес.

Мане овог филма проналазе се пре свега у прерасписаном сценарију. Да су поједине приче сажетије и да се Паскаљевић лишио понеког из (пре)велике галерије ликова, филм би био компактнији и још бољи. Но, дебитанту се овакве мане могу опростити. Ритам филма је добар, а веома је храбра, и испоставило се и веома мудра и исправна Паскаљевићева одлука да „Ђавоља варош” буде филм без музике.

Лазар Ристовски као помахнитали таксиста је врло добар, велики је допринос Данице Ристовски у деликатно одиграној улози изгубљене интелектуалке што бежи од стварности, Горан Јевтић је значајно обојио филм оригинално тумачећи лик промашеног редитеља – овисника о наркотицима, а као обећавајуће филмске снаге показале су се глумице Јана Милић, Марта Береш, Андреа Ердељ, Марија Зељковић, Мина Чолић и млади Урош Јовчић...

Оно што филм „Ђавоља варош” чини привлачним, без сумње је изврсна, кристално чиста фотографија, иза које потписом стоји искусни сниматељ Милан Спасић Папи. У овај филм није уложено превише средстава, много тога је пало на терет и Владимиру Паскаљевићу (осим што је сценариста и редитељ он је и монтажер филма, уз подршку Петра Путниковића) и продуценту-дебитанту Милану Томићу, али је комплетан утисак о филму веома повољан, чему су допринели и сценограф Кирил Спасевски и костимографкиња Ивана Гутеша...

После фестивала у Карловим Варима, Паскаљевићев филм ће бити приказан на Палићком фестивалу, а потом и на фестивалу у Монтреалу. Редовна биоскопска дистрибуција се очекује на јесен.

---------------------------------------------------------

Мини интервју: Владимир Паскаљевић

Публика је уморна од читања између редова

(/slika2)На 44. фестивал у Карловим Варима, сценариста и редитељ Владимир Паскаљевић (1974) стигао је са супругом Ланом, продуцентом Миланом Томићем и глумцем Гораном Јевтићем. Гала премијера у прелепом здању Националног театра протекла је уз громки аплауз и уз присуство амбасадора Србије у Чешкој Владимира Вереша и великог броја угледних светских филмских критичара. За многе од њих, његово име није непознаница, јер је овај млади сценариста и редитељ већ освајао награде са кратким филмом „Делфини су сисари”, био сценариста филма „Оптимисти”, а снимао је и документарни серијал „Кожа”, о животу младих Рома. Владимир је дипломирао режију на београдском ФДУ, а сада предаје режију и сценарио на филмској школи Мегатренд универзитета...

Ваш филм је директан, експлицитан, бруталан. Не остављате места за домаштавање?

Јесте, директан је и суров. Гледалац треба да домашта шта се то десило те живимо у оваквом окружењу. Можда није време за метафоре. Време је да се погледа истини у очи.

Шта је истина?

Као прво, истина је да нисмо способни да погледамо себи у очи. Друго, „гађамо” се са истинама које су нам други сервирали, било слева било здесна, било из света или са Дедиња. Не нудим никакву своју истину, већ само посматрам реалност. Приче из „Ђавоље вароши” су приче које сам лично видео, чуо или доживео и пожелео да поделим са другима.

Све ове приче сведоче о огромном неморалу. Да ли заиста сматрате да живимо у моралној каљузи?

Тешко је у данашњој материјалној ситуацији разлучити шта је морално а шта није, те тако и моји јунаци негде лутају верујући да чине добро. Уосталом, речено је да је главни ђавољев циљ да вас увери да чините добро.

Шта је то што редитеље Ваше генерације нагони на изражавање кроз овакву врсту филмова? Шта је то што вас љути, чиме сте незадовољни?

Веровао сам 1999. и 2000. године да ће доћи до неких коренитих промена, међутим десило се да је дошло само до великог пресвлачења. Ми као генерација дубоко већ газимо у тридесете, увелико смо свесни колико су потребне истинске промене, те можда и зато у нашим филмовима, а нарочито у мом, нема више места за метафоре. Време је да будемо директни. Уосталом и публика је уморна од читања између редова.

У „Ђавољој вароши” ипак има великог места и за хумор, мада сте с времена на време и цинични?

Морам да признам да сам се силно забављао док сам писао сценарио. Мишљења сам да наша данашњица није толико тешка колико патетична и еуфорична. Такви су и моји јунаци, јер верују да су као људи нормални и исправни. Деца тајкуна која пате од љубави, тајкуни који купују љубав, мајке које продају љубав зарад добробити своје деце, тинејџерке које за љубављу трагају по Интернету... У ствари, „Ђавоља варош” је љубавна прича, а како мало ко може да поднесе тако велику количину психопатологије, наравно да у филму има и хумора.

Филм је доживео светску премијеру у Карловим Варима, ићи ће ускоро и у Монтреал, да ли сада можемо да кажемо да сте изашли из сенке свога оца Горана?

Не мислим да сам изашао из његове сенке, јер су поређења неминовна, чак и овде у Карловим Варима. То је можда и добро, јер ми даје велики подстрек. С друге стране, име и презиме мога оца није помогло јер сам после награде у Монтреалу за кратки играни филм „Делфини су сисари”, чекао још десет година на прилику да снимим дугометражни играни филм. У међувремену био сам обаран и на свим могућим конкурсима за додељивање средстава, чак и са „Ђавољом вароши”. Можда ће се после овог филма ствари променити.