Српски менталитет

Бојан Јовановић (1950), етнолог из Ниша, песник и филмски режисер, својом најновијом књигом „Пркос и инат” наставља своје истраживање српског националног идентитета, у сталном покушају да установи која је то црвена нит која повезује становнике Сомбора са оним из Бујановца, да ли постоји заједничка психолошка основа у структури једног Ужичанина и Пироћанца. Ова књига је наставак његових испитивања интимне психолошке структуре становника ових простора и логични наставак раније објављене „Карактер као судбина” и „Дух паганског наслеђа”, те у четрнаест есеја разматра свеобухватно теме које још увек муче српску етнопсихологију. Сем два есеја, који су посвећени пркосу и инату, набрајамо на прескок неколико осталих: проблем постојања српске туге и меланхолије, културу жртвовања и саможртвовања, удворништва, психолошку структуру устаничких вођа, као и проблем (не)постојања културног обрасца.

У уводном делу књиге јасно је наглашен критички став Б. Јовановића према оснивачима наше националне етнопсихологије, посебно према Јовану Цвијићу и Владимиру Дворниковићу. Указано је да су неке њихове поставке – посебно о постојању југословенске нације, те о динарском типу као његовој биолошкој и психолошкој бази – биле под снажним утицајем тадашње владајуће идеологије, тј. актуелне политичке идеје о постојању „троједног народа”, што се може разумети као последица друштвене климе која је владала пре (за Јована Цвијића) и после Првог светског рата (за Владимира Дворниковића), те великим жртвама које је српски народ принео на олтар једне идеје за коју се јасно назирало да је „величанствени промашај”: југословенска нација.

Оснивачи наше етнопсихологије су помало некритички описивали динарски тип: витак, еластичан, монтањар, задовољан малим, добар ратник, издржљив у напорима, са наглашеним вербалним капацитетом, брзомислећи, снажне имагинације. Они су, а посебно Ј. Цвијић, указивали и на бројне мане динараца, које су их чиниле незаобилазним фактором у свим историјским турбуленцијама које су задесиле српски народ у последња два века – брзо доношење одлука, фанатично одушевљавање за неку идеју и њено брзо некритичко прихватање, те исто тако брзо и одустајање, нестрпљивост, повлачење пред тешкоћама. Динарац је идеални тип за буне и револуције, али за стрпљиво грађење државе и њено вођење знатно је погоднији моравски тип: сталожен, помало спор у одлукама, које спроводи у дело, без обзира на бројне препреке, не одустаје брзо пред тешкоћама, постојаних идеолошких уверења. На жалост, динарци су често истом жустрином и рушили а и покушали да граде државу, што је имало и својих кобних последица.

Бојан Јовановић верује да је постојање туге и меланхолије последица дуговековног искуства српског народа, те последица бројних битака, које су га погађале од средњег века до данас. За мене лично то питање остаје отворено, јер ме клиничко искуство наводи на закључак да ми нисмо ни више ни мање депресивни (или меланхолични) од других народа који су имали далеко мирнију историју.

Најзад, веровао сам да знам доста о двема речима које чине наслов ове књиге. Погрешио сам: Б. Јовановић помно указује на корене и карактеристичне разлике између ината и пркоса:

„...разлика између пркоса и ината заснива се на разграничењу позитивног и негативног значења супротстављања... могућношћу да се пркоси смрти, потврђује се живот, док се инаћењем са животом поништавају његове основне вредности... пркос је врлина, а инат је порок...”

Сви они, који би желели да сазнају нешто више о нашој најинтимнијој природи и психолошкој структури, те они који трагају за одговором „шта нам се ово и зашто дешава” требало би да узму ову књигу у руке: када је прочитају, многе нејасноће нашег понашања биће им разумљивије.