КО ЋЕ ПОКУЦАТИ НА ВРАТА

Породице пилота највеће су жртве пилотске професије. Када на вратима стана угледају колегу свог оца или супруга ненајављеног, знају да је дошло до трагедије. Када на вратима стана евентуално позвони полиција, онда је можда реч о „обавијесном разговору“ по захтеву Жупанијског државног одвјетништва у Госпићу упућеном Тужилаштву за ратне злочине у Београду: да се поводом истраге коју спроводи Жупанијски суд у Госпићу, а у смислу одредаба „Меморандума о сугласности у остваривању сурадње у борби против свих облика тешког криминала“ провери да ли окривљени пилоти бораве на подручју Србије и да се о томе Жупанијски суд у Госпићу обавести, да се доставе Жупанијском суду подаци о „заповједној структури на аеродрому у Бихаћу, у времену од 1991. до 1995, и то подаци о особама пилота и заповједницима ескадрила који су или наређивали или извршавали заповједи, дакле, били непосредни извршитељи или наредбодавци казнених дјела ратних злочина, а те је податке могуће прибавити у архиви бивше ЈНА“. Жупанијско државно одвјетништво из Госпића тражи од Тужилаштва за ратне злочине у Београду да се са пилотима обаве „обавијесни разговори на околности казненог дјела, који им се ставља на терет“. Жупанијско државно тужилаштво из Госпића у предмету КТ-4/94 од 12. децембра 2008. године прозива именима и презименима неке „пилоте 185. ловачко-бомбардерског пука Југославенског ратног зракопловства стационираног у Пули да су 20. рујна 1991. године извршили ракетни напад на цивилно мјесто код Сења и изнад Красног без избора циља на то мјесто успалили ракете, уништили већи број господарских и стамбених објеката, двије особе су смртно страдале, а девет особа је тјелесно озлијеђено“.

Пре неколико месеци сличан захтев из Хрватске стигао је у Подгорицу ради „обавијесних разговора“ са свим пилотима јединице РВ и ПВО која је била на аеродрому Голубовци. Пре неколико месеци полиција је изгледа о тим питањима и проверавала адресу једног припадникаВ и ПВО са станом у Нишу. Која је јединица В и ПВО следећа на реду?

Српски пилоти као да су Икари овог друштва. У време оног бившег режима држава им није одржавала авионе, када је дошао рат 1999. године полетали су, заправо, на полуисправним апаратима, радари и сензори нису радили. И гинули су жртвујући се за земљу и част своје професије. После демократских промена 2000. године поверовали су да су дошла боља времена, да ће држава инвестирати и у технику и у људе. У прве три године ништа од тога, кажу да је држава имала пречих потреба. И летело се још мање него у оном ненародном режиму. Па се није много ни падало. Пилоти су играли одбојку, поправљали срушене објекте, фарбали просторије. И чекали боље сутра.

У међувремену су неки људи из тадашњег састава Министарства одбране покушавали да на анализе борбене готовости војске, а то је свугде у свету и најстроже чувана војна тајна, доведу генерале НАТО-а који су у то време били војни саветници при Министарству одбране у Београду. Онда је пре три године у интервјуу главном српском војном листу амбасадор једне велике силе потпуно отворено поручио „да је Србији сасвим довољно да има пар транспортних хеликоптера за мировне мисије, да јој борбени авиони и не требају“. Новинар, који је радио тај интервју за главни српски војни лист полтронски је на то ћутао. Ни стручна војна јавност није реаговала, о политичкој и да не говоримо.

Пре четири године неки људи у Министарству одбране Србије заносили су се идејама да ваздушни простор Србије чувају борбени авиони из Мађарске, Румуније, или Бугарске, јер би то, наводно, било јефтинија варијанта. Да није било генерала ваздухопловства Драгана Катанића, то би и прошло. Па је затим скоро три године требало да прође да се донесе одлука о ремонту авиона „миг-29”. О новим авионима политичари ни реч да кажу.

И сада после трагичног лета пуковника Ранђеловића неки бесрамно покушавају да несрећу још и исполитизују. Па се постављају питања „какви нам то авиони требају када смо војно неутрална земља“, па „ето вам неутралности и руских авиона“ и слично. И та питања постављају „стручњаци“ са средњим медицинским и трговачким школама. Који су некада писали „како Срби у Книну имају оклопни воз који може да сиђе са шина и вози по камењару“. А сада усплахирено узвикују: „Где смо то као неутрални, куда то идемо?“ Они треба да уведу Србију у НАТО. Као да сви имамо колективну амнезију.

Сваки систем који понижава своју војску понижава, пре свега, себе...