Два дана мућкања за бозу

Бозу није тешко направити. Додуше, за то су потребна два дана мућкања и кувања, али трошак није велики, добије се освежавајуће летње пиће, па није лоше покушати... Потребноје пола килограма кукурузног брашна ставити у пет литара млаке воде и оставити да одстоји десетак сати. Или целу ноћ. Онда лонац са брашном и водом ставити на лагану ватру и оставити да крчка три сата, па склонити са шпорета да се течност охлади. У међувремену 20 грама квасца ставити у млаку воду да се растопи а онда у прокувано охлађено кукурузно брашно. Добро промешати и оставити све да стоји још десетак сати. После тога кроз густу газу процедити бозу, засладити је са пола килограма шећера (по укусу додати и више ако неко воли слађе). Сипати у боце, али не затварати их да не би било „бомбардовања” у фрижидеру, будући да флаше у противном могу да пукну. И то је сва мудрост, стара 150 година, колико је стар и овај рецепт.

Боза није пиће новијег датума. Напротив, помиње се и у историјским текстовима, јер је направљена у турском делу централне Азије већ 900. године. Њено златно доба било је у време владавине Отоманског царства. До 16. века бозу су пили сви који су то желели, у неограниченим количинама, док неки љубитељ жешће капљице није смислио алкохолну „тартар бозу”, па је султан Селим Други (владао 1566–1574) морао да уведе прохибицију.

У 17. веку султан МехмедЧетврти је отишао корак даље забрањујући сва алкохолна пића, а будући да се у тој категорији нашла и боза, затворио је све продавнице бозе. Турски путописац Евлија Челебија сведочи у својим записима да се боза у то време нашироко пила и да је само у Истанбулу постојало 300 продавница бозе, у којима је радило око хиљаду људи. Јаничари у турској војсци су је посебно волели.

Свако се потрудио да бози дода нешто своје, у Албанији је то пшенично брашно, као и на Криму, у Киргизији се боза справља од згњечене пшенице, а у Туркменији са грубо ломљеним пиринчем...