Dva dana mućkanja za bozu

Bozu nije teško napraviti. Doduše, za to su potrebna dva dana mućkanja i kuvanja, ali trošak nije veliki, dobije se osvežavajuće letnje piće, pa nije loše pokušati... Potrebnoje pola kilograma kukuruznog brašna staviti u pet litara mlake vode i ostaviti da odstoji desetak sati. Ili celu noć. Onda lonac sa brašnom i vodom staviti na laganu vatru i ostaviti da krčka tri sata, pa skloniti sa šporeta da se tečnost ohladi. U međuvremenu 20 grama kvasca staviti u mlaku vodu da se rastopi a onda u prokuvano ohlađeno kukuruzno brašno. Dobro promešati i ostaviti sve da stoji još desetak sati. Posle toga kroz gustu gazu procediti bozu, zasladiti je sa pola kilograma šećera (po ukusu dodati i više ako neko voli slađe). Sipati u boce, ali ne zatvarati ih da ne bi bilo „bombardovanja” u frižideru, budući da flaše u protivnom mogu da puknu. I to je sva mudrost, stara 150 godina, koliko je star i ovaj recept.

Boza nije piće novijeg datuma. Naprotiv, pominje se i u istorijskim tekstovima, jer je napravljena u turskom delu centralne Azije već 900. godine. Njeno zlatno doba bilo je u vreme vladavine Otomanskog carstva. Do 16. veka bozu su pili svi koji su to želeli, u neograničenim količinama, dok neki ljubitelj žešće kapljice nije smislio alkoholnu „tartar bozu”, pa je sultan Selim Drugi (vladao 1566–1574) morao da uvede prohibiciju.

U 17. veku sultan MehmedČetvrti je otišao korak dalje zabranjujući sva alkoholna pića, a budući da se u toj kategoriji našla i boza, zatvorio je sve prodavnice boze. Turski putopisac Evlija Čelebija svedoči u svojim zapisima da se boza u to vreme naširoko pila i da je samo u Istanbulu postojalo 300 prodavnica boze, u kojima je radilo oko hiljadu ljudi. Janičari u turskoj vojsci su je posebno voleli.

Svako se potrudio da bozi doda nešto svoje, u Albaniji je to pšenično brašno, kao i na Krimu, u Kirgiziji se boza spravlja od zgnječene pšenice, a u Turkmeniji sa grubo lomljenim pirinčem...