Центар за дневну бригу

За досаду се каже да је најгори педагог. Досада коју осећа ученик значајна је, углавном, због тога што он не располаже средствима којима може да је победи;обавијен својом досадом, опкољен је њом и везан за њу све док опет не „проживи два, три минута живота”. Треба да се схвати снага досаде, њена претња људском постојању. Преступници у школи су често и жртве сиромаштва и неоправданих привилегија, деца која покушавају да се освете претерано равнодушном друштву. Они деле једно заједничко искуство. Даве се у досади.

Школа више није место менталне дисциплине него нека врста центра за дневну бригу о деци, друштвени скуп у коме се проводи време у ритуалним играма и забавама.

Поставља се питање: како изнаћи најбоље путеве и решења за превенцију и сузбијање насилничког понашања? Нуде се различити одговори и многобројна алтернативна решења.

Две крајности – строги односно попустљиви школски режим – сведоче да је најбоља избалансирана атмосфера, јер је најпогодније средство супротстављања насилништву.

Школа би требало да, уз масовне медије, у будућности има већу улогу у стварању моралних и социјалних вредности,будући да на овом подручју утицај породице опада. Нажалост, школа је, кад је у питању насиље, постала секундарна институција превенције.

Превенција насиља у знатној мери зависи од личности учитеља. Због тога је важно одабрати уравнотежене учитеље, људе оданесвом позиву. Веома је битно њихово обучавањена подручјима социјалног и психотерапеутског рада.

Превенција захтева ефикаснији програм наставекоји ће, нарочито уз помоћ модерних метода, интензивније окупирати пажњу ученика ако на занимљив начин обухвата и интерпретира предмет и проблеме.

До сада су била врло ретка озбиљна истраживања о сарадњи школе и родитеља,полиције и клиника, других друштвених служби као и проучавања малолетничких банди. У будућности се та сарадња мора интензивирати.

Школе ретко када спроводе стручно истраживање будући да им обично недостају средства и стручно особљеза ове послове.

Могло би се претпоставити да је превентивна улога школе углавном ограничена, секундарна,али за проверавање оваквог мишљења тек треба спровести систематска истраживања.

Репресивни приступ често више штети него што користи. Сузбијање насиља насиљем само продужава ланац насиља. Треба се залагати за ненасилну комуникацију и афирмисање заборављеног гандијевског принципа – ненасиљем против насиља. Најплодотворније средство сузбијања насиља је дијалог. С обзиром на то да смо свакодневно изложени медијском насиљу, у будућности ће од веома великог значаја бити и друштвени утицај на медије.

Професор на Филозофском факултету у Новом Саду