Уживање у укусу опасних „заводница”

Ваљево – Вишенедељне монсунске кише, високе температуре и велика влажност ваздуха свима су сметале осим гљивама које расту у природи. Под таквим временским условима оне напросто бујају. Због тога су ових дана шуме препуне берача од којих многи гљиве износе на пијацу како би појачали кућни буџет. Међутим, печурке, које су изванредна замена за месо, често могу бити велика опасност за оне који их купују, јер тровања остављају тешке последице а, неретко, могу имати фаталан крај.

Случајеви са нежељеним последицама су, нажалост, и даље вести које изузев жртава и њихове родбине мало кога узбуђују. Да је то тако најбоље сведочи податак да, поред свих актуелних акција контроле воћа и поврћа на присуство пестицида, млека и млечних производа, других намирница и плодова који се нуде на пијачним тезгама – на печурке нико не обраћа пажњу. Таква ситуација је, без изузетка, на свим пијацама у Србији.

Ваљевци, ипак, имају среће јер инжењер Драгић Томић, председник овдашњег Гљиварског друштва, и поред својих редовних пословних обавеза, пуних 10 година, свако јутро одлази на градску пијацу. Да види шта су берачи изнели за продају, да их упозори ако су направили грешку или посаветује грађане у вези са припремањем гљива.

– За то што свако јутро обилазим пијачне продавце печурака који су их сакупили у природи нисам плаћен. Повремено ми помаже још неколико искусних чланова друштва и то се показало јако корисним. Примера ради, једном недавно сам приметио продају отровне печурке, у народу познате под именом „заводница“, о чему сам одмах преко локалних радио-станица обавестио грађане да све гљиве које су тог дана купили на пијаци одмах баце. Без сумње, тада је спасено неколико живота. Иначе, увек када има гљива, као што је то ових дана, прате их тровања. То је правило које се не може избећи. Зато упозоравам да је куповање гљива од оних који за то немају одређени папир или дозволу преузимање ризика. Јер, и од полутрулих печурака које сам приметио ових дана у понуди такође може наступити тровање, као и други здравствени проблеми – објашњава Томић уз подсећање да он и чланови Гљиварског друштва имају изванредну сарадњу са овдашњим Здравственим центром приликом детекције гљива којима се неко отровао.

Наш саговорник објашњава да се печуркама не трују почетници, већ људи који временом постану „сигурни“ у себе и који се ослањају на површна и стручно непотврђена искуства. То је, вели, често велика замка, јер ако неко каже да је неку печурку убрао са дрвета, односно на месту где је то чинио и претходне године, или пак да ју је јео пуж, тај се изложио фаталном ризику. За пужеве је, подсећа, најотровнија домаћа гљива „зелена пупавка“ права посластица, односно колач.

– Недовољно познавање гљива, и поред тога што на теренима Србије расте преко 100 јестивих, разлог је што се на нашим пијацама може наћи јако скромна понуда од свега неколико врста, и то оних које су ризичне и лошег хранљивог квалитета. Најчешће су на асортиману беле гљиве „млечнице“, „сунчанице“, „рујнице“ и у мањим количинама „вргањ“ и „лисичарке“. Из незнања нема у понуди изванредне „смрчеве“ или „јелове млечнице“ које после брања позелене и таквим изгледом уплаше сакупљаче и купце – прича инжењер Томић.

Будо Нововић

----------------------------------------------------

Како смањити ризик од тровања

Код нас још увек не постоји државна институција која се бави едукацијом, заштитом и контролом промета печурака. Наш саговорник предлаже увођење реда и одговорног понашања тако што би они који добију лиценцу за обуку сакупљача били у обавези да истима издају уверења да они то могу ваљано да раде и самим тим печурке без ризика продају грађанима.