Сомерсет Мом у Кикинди

Неколико дана пре него што ће поћи у Кикинду, на Четврти међународни фестивал кратке приче, Kikinda Short 4.0, млади шкотски писац Роџи Глас (1979) примио је вест да се управо уписао на листу иза Дорис Лесинг, Џона ле Кареа, Мартина Ејмиса, Јана Мекјуана, Џулијана Барнса... као добитник престижне књижевне награде „Сомерсет Мом”! Награђен је за биографију чувеног шкотског сликара и писца Аластера Греја, коју је написао радећи три године као његов секретар, шофер, кувар...  Иза Гласа су и два романа, „No Fireworks” и „Hope for Newborns”, објављена у, за британске прилике малој али престижној, издавачкој кући Фабер и Фабер.

Оно што повезује Ваша два романа, на први поглед тематски потпуно различита, јесте мотив „јеврејске мајке”. Откуд то?

Дуга је историја јеврејских писаца, широм света, који су се бавили проблематиком фигуре мајке у јеврејској култури, тако да није чудно што сам се и ја у мојим првим радовима концентрисао на то. У тренуцима када сам писао, нисам тога био свестан, када пишеш роман увек се осећаш као да ходаш по потпуно неистраженом пределу. „Какав сјајан лик сам управо осмислио!” дивиш се сопственом генију. Да би, када протекне неко време, схватио да је у књижевности све повезано, да су све нове идеје настале на већ формираним темељима. Твојим сопственим или туђим. Мајке у моја два романа су потпуно другачије особе али, тек сада то видим, обе држе све конце у својим рукама и трују породичну атмосферу. Покушао сам, ипак, да постигнем извесно саосећање са њима. Добар писац, мислим, мора да саосећа са својим јунацима. У супротном постају дводимензионалне карикатуре. Уосталом, ако је јеврејска мајка фигура која доминира у кући, то је само због тога јер је дом једино место у којем може да доминира. Јеврејска култура, генерално, посебно ортодоксна јеврејска култура у Великој Британији, инсистира на јасној родној подели, што ограничава могућности које се пред жену постављају. Њима остаје да користе сва средства која су им на располагању. Зар не бисмо сви исто поступили?

Када помислим на то који су све великани пре Вас добили награду „Сомерсет Мом” не могу а да се мало не уплашим, пре свега због Ваше младости. Знате, некада је лакше добити награду него је после изнети. Хоћете ли то моћи?

Ја ту не видим никакав проблем. Захвалан сам на сваком интересовању за мој рад, али сам претходно пет пута био номинован за различите награде и нисам добио ниједну, тако да ми је потпуно јасно да награде нису ни барометар квалитета ни гаранција будућег успеха. Мораш веровати у оно што радиш чак и када други не верују – тако сам почео да пишем, тако ћу и наставити. Какогод, награда „Сомерсет Мом” има заиста значајну традицију и надам се да ће ми помоћи да у будућности објављујем више. Када си млад писац, чак и ако имаш добре критике, стално се бориш да задржиш нос изнад воде, ништа ти не гарантује да можеш мирно да наставиш да пливаш даље. У том смислу награду доживљавам као малу помоћ да наставим са писањем. Роман који тренутно пишем је базиран на мом одрастању у Манчестеру, у породици навијача Манчестер јунајтеда. Нешто потпуно различито од свега што сам до сада писао, не верујем да ће много ко вршити упоређивања са мојим ранијим књигама.

Била сам импресионирана професионалним наступом Вашег „шкотског тима” – једнако као и енглеског који је прошле, као и ви ове године, био гост на фестивалу Kikinda Short. Реците ми, откуд то? Учите ли се негде јавној презентацији, или је то традиција, или нешто треће?
Хвала, драго ми је ако мислите да смо били добри и да смо репрезентовали шкотску литературу на добар начин. И Алан (Алан Бисе) и Софи (Софи Кук) изврсни су извођачи и међу најбољим писцима у Шкотској. То се нигде не учи, али је истина да постоји извесна промена литерарне културе у Британији. Писци све више и више гостују на књижевним вечерима, фестивалима и слично, као „трговци”, покушавајући да натерају људе да слушају. Ален је одличан пример писца који је читајући обишао стотине школа, књижара, чак и затвора. Много научиш кроз то. Аленов стил утиче и на мене, учим од њега. Био сам певач у једном веома бучном бенду пре него што сам постао објављивани писац, и то је искуство које ми је сада од помоћи. Што је најважније, волим да читам људима оно што сам написао. Поносан сам на свој рад.

На прсте једне руке могу се набројати писци, у Србији или Шкотској, свеједно, који могу да живе од продаје својих књига. Постоји ли код вас подршка државе писцима појединачно и/или књижевности у целини? Рецимо, Министарство културе Србије није подржало ниједним јединим динаром овај фестивал на којем је гостовало двадесетак писаца из централне Европе и вас троје из Шкотске...

Заиста!? Невероватно! Ево, мени је авионску карту до Београда платио Универзитет у Глазгову на којем сам тренутно „гостујући писац”.

Гостујући писац? Шта је то

Добио сам канцеларију, компјутер и скромну месечну надокнаду, да седим и пишем. На факултету где сам некада студирао, код Аластера Греја и Џејмса Келмана... Факултет суфинансира и моја гостовања у земљи и свету док сам код њих, мој статус је временски ограничен. Шкотски савет за културу више пута стипендирао је моје писање на различите начине, позиција „гостујућег писца” само је једна од форми. У једном наврату подучавао сам студенте креативном писању, заједно са Луиз Велш. За различите пројекте добијао једнократне надокнаде. Стање у Шкотској није сјајно као у Енглеској, где су стипендије веће, али много људи конкурише, много их и добија, и то је добро, из тога се рађа квалитет.

Како је мали свет! Скоро да смо рођаци, мој издавач „Агора” објавио је књиге Вашег професора Келмана, и Ваше колегинице Луиз Велш.

Нисам знао да је Келман преведен на српски, али ми је зато Луиз Велш причала све најлепше о Србији. Као и Питер Хобс, мој енглески колега, који је прошле године гостовао у Кикинди. Зато сам дошао и нисам се разочарао. Напротив, упознао сам дивне, гостољубиве људе, стекао познанства са сјајним младим писцима из различитих земаља, то је богатство! А волео бих и да „станем у ред” иза Џејмса Келмана и Луиз Велш за превод на српски.

Па онда да разменимо издаваче?

Договорено!