Somerset Mom u Kikindi

Nekoliko dana pre nego što će poći u Kikindu, na Četvrti međunarodni festival kratke priče, Kikinda Short 4.0, mladi škotski pisac Rodži Glas (1979) primio je vest da se upravo upisao na listu iza Doris Lesing, Džona le Karea, Martina Ejmisa, Jana Mekjuana, Džulijana Barnsa... kao dobitnik prestižne književne nagrade „Somerset Mom”! Nagrađen je za biografiju čuvenog škotskog slikara i pisca Alastera Greja, koju je napisao radeći tri godine kao njegov sekretar, šofer, kuvar...  Iza Glasa su i dva romana, „No Fireworks” i „Hope for Newborns”, objavljena u, za britanske prilike maloj ali prestižnoj, izdavačkoj kući Faber i Faber.

Ono što povezuje Vaša dva romana, na prvi pogled tematski potpuno različita, jeste motiv „jevrejske majke”. Otkud to?

Duga je istorija jevrejskih pisaca, širom sveta, koji su se bavili problematikom figure majke u jevrejskoj kulturi, tako da nije čudno što sam se i ja u mojim prvim radovima koncentrisao na to. U trenucima kada sam pisao, nisam toga bio svestan, kada pišeš roman uvek se osećaš kao da hodaš po potpuno neistraženom predelu. „Kakav sjajan lik sam upravo osmislio!” diviš se sopstvenom geniju. Da bi, kada protekne neko vreme, shvatio da je u književnosti sve povezano, da su sve nove ideje nastale na već formiranim temeljima. Tvojim sopstvenim ili tuđim. Majke u moja dva romana su potpuno drugačije osobe ali, tek sada to vidim, obe drže sve konce u svojim rukama i truju porodičnu atmosferu. Pokušao sam, ipak, da postignem izvesno saosećanje sa njima. Dobar pisac, mislim, mora da saoseća sa svojim junacima. U suprotnom postaju dvodimenzionalne karikature. Uostalom, ako je jevrejska majka figura koja dominira u kući, to je samo zbog toga jer je dom jedino mesto u kojem može da dominira. Jevrejska kultura, generalno, posebno ortodoksna jevrejska kultura u Velikoj Britaniji, insistira na jasnoj rodnoj podeli, što ograničava mogućnosti koje se pred ženu postavljaju. Njima ostaje da koriste sva sredstva koja su im na raspolaganju. Zar ne bismo svi isto postupili?

Kada pomislim na to koji su sve velikani pre Vas dobili nagradu „Somerset Mom” ne mogu a da se malo ne uplašim, pre svega zbog Vaše mladosti. Znate, nekada je lakše dobiti nagradu nego je posle izneti. Hoćete li to moći?

Ja tu ne vidim nikakav problem. Zahvalan sam na svakom interesovanju za moj rad, ali sam prethodno pet puta bio nominovan za različite nagrade i nisam dobio nijednu, tako da mi je potpuno jasno da nagrade nisu ni barometar kvaliteta ni garancija budućeg uspeha. Moraš verovati u ono što radiš čak i kada drugi ne veruju – tako sam počeo da pišem, tako ću i nastaviti. Kakogod, nagrada „Somerset Mom” ima zaista značajnu tradiciju i nadam se da će mi pomoći da u budućnosti objavljujem više. Kada si mlad pisac, čak i ako imaš dobre kritike, stalno se boriš da zadržiš nos iznad vode, ništa ti ne garantuje da možeš mirno da nastaviš da plivaš dalje. U tom smislu nagradu doživljavam kao malu pomoć da nastavim sa pisanjem. Roman koji trenutno pišem je baziran na mom odrastanju u Mančesteru, u porodici navijača Mančester junajteda. Nešto potpuno različito od svega što sam do sada pisao, ne verujem da će mnogo ko vršiti upoređivanja sa mojim ranijim knjigama.

Bila sam impresionirana profesionalnim nastupom Vašeg „škotskog tima” – jednako kao i engleskog koji je prošle, kao i vi ove godine, bio gost na festivalu Kikinda Short. Recite mi, otkud to? Učite li se negde javnoj prezentaciji, ili je to tradicija, ili nešto treće?
Hvala, drago mi je ako mislite da smo bili dobri i da smo reprezentovali škotsku literaturu na dobar način. I Alan (Alan Bise) i Sofi (Sofi Kuk) izvrsni su izvođači i među najboljim piscima u Škotskoj. To se nigde ne uči, ali je istina da postoji izvesna promena literarne kulture u Britaniji. Pisci sve više i više gostuju na književnim večerima, festivalima i slično, kao „trgovci”, pokušavajući da nateraju ljude da slušaju. Alen je odličan primer pisca koji je čitajući obišao stotine škola, knjižara, čak i zatvora. Mnogo naučiš kroz to. Alenov stil utiče i na mene, učim od njega. Bio sam pevač u jednom veoma bučnom bendu pre nego što sam postao objavljivani pisac, i to je iskustvo koje mi je sada od pomoći. Što je najvažnije, volim da čitam ljudima ono što sam napisao. Ponosan sam na svoj rad.

Na prste jedne ruke mogu se nabrojati pisci, u Srbiji ili Škotskoj, svejedno, koji mogu da žive od prodaje svojih knjiga. Postoji li kod vas podrška države piscima pojedinačno i/ili književnosti u celini? Recimo, Ministarstvo kulture Srbije nije podržalo nijednim jedinim dinarom ovaj festival na kojem je gostovalo dvadesetak pisaca iz centralne Evrope i vas troje iz Škotske...

Zaista!? Neverovatno! Evo, meni je avionsku kartu do Beograda platio Univerzitet u Glazgovu na kojem sam trenutno „gostujući pisac”.

Gostujući pisac? Šta je to

Dobio sam kancelariju, kompjuter i skromnu mesečnu nadoknadu, da sedim i pišem. Na fakultetu gde sam nekada studirao, kod Alastera Greja i Džejmsa Kelmana... Fakultet sufinansira i moja gostovanja u zemlji i svetu dok sam kod njih, moj status je vremenski ograničen. Škotski savet za kulturu više puta stipendirao je moje pisanje na različite načine, pozicija „gostujućeg pisca” samo je jedna od formi. U jednom navratu podučavao sam studente kreativnom pisanju, zajedno sa Luiz Velš. Za različite projekte dobijao jednokratne nadoknade. Stanje u Škotskoj nije sjajno kao u Engleskoj, gde su stipendije veće, ali mnogo ljudi konkuriše, mnogo ih i dobija, i to je dobro, iz toga se rađa kvalitet.

Kako je mali svet! Skoro da smo rođaci, moj izdavač „Agora” objavio je knjige Vašeg profesora Kelmana, i Vaše koleginice Luiz Velš.

Nisam znao da je Kelman preveden na srpski, ali mi je zato Luiz Velš pričala sve najlepše o Srbiji. Kao i Piter Hobs, moj engleski kolega, koji je prošle godine gostovao u Kikindi. Zato sam došao i nisam se razočarao. Naprotiv, upoznao sam divne, gostoljubive ljude, stekao poznanstva sa sjajnim mladim piscima iz različitih zemalja, to je bogatstvo! A voleo bih i da „stanem u red” iza Džejmsa Kelmana i Luiz Velš za prevod na srpski.

Pa onda da razmenimo izdavače?

Dogovoreno!